dnevnik srpskog samoubice

15.01.2001.

Dani tuge. Dani očajanja. Zaljubio sam se u Ružicu. A nemam hrabrosti da odem do nje. Mislim da je ona najlepša žena na planeti.

Ružica? Jeste. Ma, siguran sam. A ja sam najružniji. NajRužniji i Ružica.

To ide. Ali samo u bajkama.

A ja sam odrastao čovek, neću valjda da verujem u bajke!?!

11.01.2001.

Probudio sam se u znoju. Sanjao sam kako me Ružica bode noževima! Kakav je to znak?

Otišao sam u kafić i rekao sam joj:

''Slušaj Ružice, dopadaš mi se i hoću da mi budeš žena.''

Nasmejala se i rekla mi da nisam smešan.

A nisam se šalio.

10.01.2001.

Odmah, čim sam se probudio, otišao sam u kafić. Razmišljao sam da li da uđem. Treći dan za redom? Ipak ne.

Vratio sam se i uključio televiziju. Majka vikala na mene zato što ništa ne radim.

''Nothing to be done'' citirao sam Semjuela Beketa, ali ona nije shvatila šta sam hteo da kažem. Nije čitala Beketa. Razlika u klasi.

09.01.2001.

Probudio se u 14,00. Depresija. Napolju nema svetlosti, a nema ni u meni. 

Doručkovao i otišao u kafić. Pitao konobaricu kako se zove. Rekla mi je da se zove Ružica.

''Lepo ime''-rekoh.

Samo je uzela bakšiš i okrenula se. 

Počinje da me nervira ta Ružica.

08.01.2001.

Probudio se u 13h. Loša volja. Pogane misli.

Pojeo doručak. Otišao do kafića. Konobarica mi se nasmejala. Ali samo zato što sam joj dao bakšiš. Inače ne bi. Znam da sam ružan. Imam bubuljice i nosim naočare. Ja sam ružan čovek.

Kada sam se vratio kući bio sam tužan.