Otvori oči, reče mi Beogradska kraljica
13,15
Dugo je trajao san. Ne sećam se baš svega, uglavnom na kraju je došla Ružica. Bila je savršena kao i uvek. Mislim da nikada nisam video tako lepo žensko telo. Nije samo to, lepo žensko telo sada može da ima svaka osoba koja malo pripazi na ishranu i vežbe. Njen duh je to što je sijalo kao hiljadu i jedno Sunce. Nisam mogao da gledam u taj sjaj. Postideo sam se što stojim jadan i kukavan pred njom.
Ondak je to rekla:
''Otvori oči.''
Otvorio sam oči i probudio se se sam, u svojoj sobi.
16,45
Dan je bio depresivan. Posle takvog sna, realnost teško pada. Popio tri rakije i 2 trodona.
17,30
Anestezija ubila bol egzistencije. Alkohol i droga zagrejali hladno srce.
18,30
Došao na Kalemegdan, i od cele tvrđave video sam samo zid. Osećao sam taj ZID. Zid je bio ispred mene i oko mene. Zid je bio u meni. Nisam znao ko ga je doneo u mene, ali sam znao ko će ga odneti. Popio 2 trodona uz pivo i krenuo kući. U autobusu bila gužva ali je mene bilo baš briga... Hteo sam da osetim taj zid ljudi koji ne umeju da me čuju. Moji sugrađani. Moji sunarodnici. Moji ljudi. Svi su oni bili slepi i gluvi za moj vapaj.
Siromašan materijalno, siromašan duhom. Poraz.
