dnevnik srpskog samoubice

Odlazak na biro. Tradicija i nužnost. Skoro svečanost u životu u životu jednog nezaposlenog. Doduše, ni jedan nezaposleni ne voli tu neophodnost, ali to povlači bar neku akciju. Pokucao sam na vrata i ušao. Moj čovek me je pogledao iznad naočara. Klimnuo je glavom nezainteresovano i rekao mi da sednem. Ovaj put se ništa spektakularno nije desilo. Overio mi je sve papire.

Na kraju me je pitao:
-Šta ćemo dalje?
Rešio sam da ga uklonim. Da ga ubijem ako hoćete. Naravno, bez krvi i oružja. Jednostavno, mojom tastaturom.
-Nema dalje, kratko odgovorih.
-Kako nema dalje?, pitao je lenjo, gledajući u papire i u kompjuter.
-Lepo, nema dalje, rešio sam da vi nestanete iz moga dela.
-Da li ćete mi i ovaj put pričati neke bajke kao i obično? Šta ste ovaj put smislili, pogledao me je kratko.
-Upravo se o tome i radi. Ovaj put neče biti nikakvih bajki, moraću da vas suočim sa stvarnom situacijom. A to baš proizliazi iz toga što nisam ništa smislio za ovo naše viđenje. Niste mi više inspirativni.
-Ne znam o čemu pričate.
Morao sam da saspem istinu u lice. Znao sam da će to biti bolno.
-Vi ne postojite stvarno. Vi ste izmišljeni lik. Služite za ismevanje i porugu čitaocima mojih kratkih priča, uglavnom na blogu.
-A je li? Ovaj put stvarno imate nešto novo.
Skinuo je naočare i pogledao me značajno.
-Vidim da mi ne verujete. Navešću vam jedan primer. Probajte da kažete nešto svoje, nešto što ste potpuno sami smislili. Bilo šta. A ja neću smisliti narednu rečenicu za vas. Dakle, da vidimo da li vi imate svoju svest, ili ste deo moje mašte.
Naravno, ništa nije mogao da kaže. Bez mene on je bio samo marioneta. U trenutku je počeo da sve shvata. Počeo je da se znoji i labavi kravatu.
-Ali, to ne može biti.
-O da, može.
Lupio je šakom u sto.
-Ali evo, lupio sam šakom o sto. To sam sam uradio.
-Netačno. Sve sam ja smislio kao vašu reakciju. Takođe, i taj znoj koji vam curka, a ti besmisleni pokreti sa kravatom.
-Ah, ah... ponavljao je.
-Nemojte se ljutiti. Nekome je život majka a nekome maćeha. Vama nije ni jedno ni drugo. Vi ste jednostavno izmišljeni. Da sam zaposlen u bacni, ili da sam advokat, bilo šta drugo a da nisam pisac, vi ne bi ste ni postojali. Stvari su jasne.
-Da li ima nade da ostanem u životu?
-Ne baš. Jedino, ako bih ja postao šizofreničar i počeo da živim u vašem svetu.
-Pa je l' ima šanse?
-Šta?
-To, da postanete šizofreničar?
-Teško, ja imam bujnu maštu, ali ipak znam da razdvojim realnost od fikcije.
-Vi ste onda Bog.
-A ne. To je pogrešna pretpostavka. Da sam ja Bog, vi bi postojali kao čovek od krvi i mesa. Uostalom, Bog je jedan za one koji veruju. A vi ste samo jedan običan lik u mojim kratkim pričama.
Ćutao je i gledao u pod.
-Šta ćemo sada?
-Ništa posebno. Završiću ovu priču uskoro i vi se više nećete pojavljivati. Možda imate pravo na poslednju želju. To ću vam dozvoliti da sami smislite. Toliko ste ipak zaslužili. Proveli smo neke lepe trenutke nas dvojica. Dakle, samo zamislite u vašoj glavi i želja će vam biti odmah ispunjena.
Već u sledećem trenutku on je bio na meni. Njegovi mesnati prsti stezali su me oko vrata. Gubio sam dah. Radnici u svim državnim ustanovama uvek su bili lukavi. Umeli su da prevare sistem. Da pronađu rupu u zakonu. Ali, ovo nisam očekivao od njega. Na svu sreću, vrata od kancelarije su bila otvorena i neko od njegovih kolega je video. Ubrzo, nekoliko ljudi ga je držalo u uglu sobu, dok sam ja dolazio sebi.
-Ne, pustite me, kako ne razumete, niko od nas ne postoji, svi smo mi samo epizodne uloge u njegovoj glavi. Moramo ga ubiti, kako vam nije jasno!
Prirodno, zvučao je kao ludak. To nije moglo tek tako da se izgovara. Ubrzo su ga odvezla kola hitne pomoći.

Čovek sa biroa je otišao da se nikada ne vrati.

Marijana, sasvim normalna devojka, modernih shvatanja, solidan student Beogradskog univerziteta. Đorđetova devojka.
Đorđe, nenormalni i nadobudni mladi pisac, koji dane provodi sedeći kući, neuspešno pokušavajući da smisli početak svog prvog romana. Pati od insomnie, mada se njegova psiho-patologija verovatno ne završava na tome. Za sebe tvrdi da je neshvaćeni genije i da će nadmašiti sve velike pisce, uključujući i Šekspira. Marijanin dečko.

Noć je. Sat pokazuje 03:50. Telefon zvoni u Marijaninom stanu. Ona ga pušta da zvoni do prekida centrale. Telefon zvoni drugi put i Marijana je ovaj put primorana da ustane i javi se kako bi okončala buku.

-Halo?
-E stvarno, koliko ti treba da se javiš. Ja čekam sa druge strane, znaš!, reče on uvređeno.
Nije mogla ništa da mu odgovori. Zbunjenost.
-Pa dobro, molim te, šta radiš?-pitao je Đorđe.
-A šta misliš da radim?, počinjao je bes u njoj da radi.
-Nemam pojma šta radiš, samo znam da moram da te čekam dok se javiš na telefon.
-SPAVAM! To je obično ono što ljudi rade u četri sata noću.
-A to... Pa kako si?
-Probudio si me, podigao iz kreveta u sred noći i sada bi malo da ćaskaš, je li to u pitanju?
-Što je l' se tebi ćaska?
Držala se za glavu u neverici.
-Možemo i da ćaskamo ako hoćeš, ali hteo sam da ti saopštim nešto važno, reče Đorđe.
-Da nije tvoj otac...(otac mu je bio teško bolestan, pa se smrt očekivala svakog dana)
-Ma ne, nije moj otac u pitanju. Konačno sam smislio kako da počnem roman! Zamisli! A ideja mi je sve vreme bila tako reći pred nosem. Jesi spremna da se iznenadiš?
-...
-Verovatno si uzbuđena. Vidi. Radi se o jednom mladom piscu. On želi da napiše roman, ali ne može da nađe temu. Ima tešku situaciju i u prvoj glavi on se bori sa sopstvenim demonima, pokušavajući da smisli ubedljiv početak. Šta kažeš?
-To je tvoja neverovatna ideja?!?
-Da. Priznaćeš da sam briljirao.
-To je tvoja ideja zbog koje si me probudio u sred noći?
-Da, odlično, znači i tebi se dopada!
-Šta je u tome originalno?
-Kako ne shvataš, pa sve! Nisi se ti baš razbudila. Sada mi to otvara mnoga vrata, njemu sada može pasti na pamet bilo šta kao tema romana. Imam otvoren put.
- U tih nekoliko rečenica si samo opisao svoj život, upravo taj koji ti ne donosi ni malo inspiracije. Tu nema ničega kreativnog, štaviše...
-Šta? Ma ne, ti samo još nisi shvatila celinu ideje. Ah, stvarno je teško biti shvaćen u današnjem svetu. Videćeš, izdavači će se otimati oko ovakve ideje. A šta ima kod tebe?
-Misliš, sem što spavam?
-Da.
-Pa uglavnom se noću dok spavam, apsolutno ništa ne dešava.
-Aha
-I sada bi nastavila sa tom suludom radnjom ako je to u redu sa tobom?
-Zar ćeš moći da spavaš posle ovakve uzbudljive ideje koje sam ti rekao? Haha, pa ti si stvarno čudo!
-Meni to hoće ponekad, znaš kad sam uzbuđena, da zaspim, Jesi mi sve ispričao?
-Gde ćeš više od ovoga! Tebe baš čovek ne može da zadovolji.
-Ja odoh da spavam.
-Šta već? Pa ja sam mislio da se vidimo i da proslavimo.
-SAD?!?
-Da, dok je vruće!
-Ne, vidi. A što ti ne bi ubacio baš ovakav razgovor u svoj roman, eto baš taj mladi pisac zove svoju devojku. To će mu već dati razradu.
-Jaooo. Pa to je sjajna ideja! Kako se JA toga nisam setio? Pa ovo je još bolje!
-Nema sumnje.
-Moram da idem, da napišem sve to!
-E baš mi je žao!
Prekinuo je u žurbi.
Ona je ovoga puta isključila zvono. Težak je život partizanski, govorilo se. E drugovi partizani, nemate vi pojma!

 To je bio jedan od onih dana. Išla sam ulicom i spazila kartu za prevoz na trotoaru. Sagnula sam se da pogledam da nije slučajno neotikucana. Dok ja nezadovoljno gledam probušenu kartu prolazi tip pored mene, zastaje i nekulturno me zagleda. Produžava dalje uz okretanje glave. Razočarana bacam kartu i sa tugom u očima nastavih dalje put ka toplom domu gde me naravno svi znaju.

Na kraju iste ulice palim cigaretu kada me preseče strani glas iza leđa.

-Izvini, devojko, izvini!!!

Kada se okrenem shvatam da je to isti tip od malopre.

-Da nisi ti malopre gledala kartu na ulici?
-Jesam.
-A zašto?
-Da je uzmem ako je čitava.
-A šta misliš da je neko lud da baca cele karte?
Već na prvi pogled je bilo jasno ko je lud, ali sam ga ipak udostojila odgovora.
-Ne mislim, ali može i da ispadne, ne mora da znači da je bačena.
-Zašto pušiš?
-Zato što volim.
-Ha, voliš... ja sam to ostavio davno, moraš da prestaneš da pušiš!
Dok ćutim i produžavam dalje on uporno nastavlja svoju priču.
-Znaš...krenuo sam u drugom pravcu ali sam morao da se vratim i krenem za tobom....da ti kažem da ne radiš više to.
-Šta da ne radim?, strpljenje je več počinjalo da me izdaje.
-Da gledaš karte po ulici, degradirajuće je.
-Baš me briga!
-Zamisli neki dobar frajer prolazi, ako vidi tako nešto neće ti prići.
-Pa šta, baš me briga. Uostalom, ti si mi prišao. Doduše, ti nisi baš neki DOBAR frajer... pokušala sam da ga obeshrabrim ali je on nastavlja da monotono melje.
-Ti samo misliš da te nije briga, imaš taj buntovnički stav, ali tvoja slika u društvu je veoma bitna i to šta neko može da priča.
-Neka priča ko šta hoće!
- Nije to baš tako...
Nije prestajao da priča.
-Hajde uzmi moj broj, pa ako ti je nekada frka za kartu, odvešću te gde treba.
-Ne hvala, imam kartu.
-Ali možda nekada kada budeš žurila, jel studiraš?
-Da.
-Eto na primer... Kreneš na ispit i nemaš kartu, zovneš me i odbacim te.
-A ne, kada imam tako važne stvari, kartu kupim unapred....
-A šta ako se desi....
Prekinem ga...
-U krajnjem slučaju šarmiraću kontrolora.
Smeška se...
-Hajde uzmi moj broj, mogu svašta da naučim od tebe i ti od mene.
-A da naučiš od mene kako se okreću leđa i ide u suprotnom pravcu?!?
-Možda se pokaješ iza ćoška...
-Možda me i zgazi auto iza ćoška! Nikada se ne zna, sve je moguće.
-Kakva ti je to glupa percepcija života....
-Možda je tvoja glupa, mi živimo samo u trenutku i to je sve što imamo.
-Pa iskoristi onda ovaj trenutak i uzmi moj broj, mogu svašta od tebe da naučim.
-Neću!
-A je li koliko dugo pušiš?
-Ne znam!
-Kako ne znaš. Dve, tri, pet, deset godina?
Tu prevrnem očima i opet kažem da ne znam, možda pet.
-Je l’ te smaram? Ako te smaram možeš da se okreneš i odeš u svakom trenutku.
-E tu si u pravu, aj zdravo.
-Kako se zoveš?
-Bojana.
-Ja sam Vlada, drago mi je.

Posle rukovanja sam se okrenula i otišla, on me je gledao još neko vreme i krenuo svojim putem.

(hvala Bojani M. na inspiraciji i kosturu teksta)

Krenuo ja da prošetam šumom. Lep dan, nema šta da se prigovori. Odmah naletim na zeca. Pogledam ga ja, a on sedi i odmara. Posmatra me odsutno. Pitam ga ja šta radi tu.
-Ma ništa pusti me, vidiš da odmaram. Trkam se sa kornjačom, ali pošto je ona mnogo spora ja ovde sedim i odmaram.
-Ah, ne!, uzviknuh ja.
I sve mu lepo objasnim. Ispričam mu opšte poznatu basnu. Kako se on odmara ali da to nije dobro za njega. Opustiće se previše i zaspaće, a kornjača će za to vreme da pobedi.
-Hajde, skoči na noge, i pojuri!
Zec me pogleda ozbiljno. Onda se namršti.
-Ti misliš da si mnogo pametan?
-Mislim da sam verovatno jedan od najpametnijih ljudi ikada rođenih.
-Da, to TI misliš. Ali ja ću da ti kažem jednu stvar.
Bio sam spreman da čujem najdivniju stvar na svetu o meni, kad zec reče:
-Ti si jedna budala, eto šta si ti!!!
Prokleti zec, pomislih, šteta što nisam poneo pušku da mu zatvorim brbljiva usta. Nastavio je da priča.
-Kretenu! Ti misliš da je sve u pobedi! A šta ako meni nije bitno da pobedim kornjaču? Šta ako je meni bitno učestvati? Ja sam zec zen budista, i ti me nećeš shvatiti zato što jedan prokleti degenerik, ali kod nas zen budista nije sve u pobedi. Kornjača me nikada ne bi pobedila da sam se ja potrudio. Zato sam je ja namerno pustio da pobedi, da bi mogla bar jednom u životu da pomisli da je brza, razumeš? Meni ta pobeda ništa ne bi značila, a njoj će to biti praznik.
-Aha, rekoh zamislivši se.
-Aha, aha, jer vidiš kakav si ti imbelcil.
-A mogao bi ti malo da prestaneš sa uvredama. Kako bi se ti osećao da te ja nazovem ''Uške'', samo zbog tvojih džinovskih ušiju.
Tog trenutka zec mi priđe i iz sve snage šutnu me u moje testise.
-Od svega na svetu, najviše mrzim kada se ljudi sprdaju sa veličinom mojih ušiju. Spomeni to još jednom i decu ćeš moći jedino da usvojiš!!!
Lud zec, a još zen budista, prođe mi kroz glavu dok sa se krivio sa nesnosnim bolom u testisima.
-Uostalom, nastavi on, da sam pobedio koranjaču, tu ne bi bilo ništa spektakularno i ja ne bih bio u dotičnoj basni. Kada pas ujede čoveka, tu nema ništa posebno, ali čovek ujeo psa, to je već neka vest!

Zec me je gledao pun prezira. Očigledno me je nadmudrio. Nije mi dovoljno što se osećam inferiorno i pun kompleksa u odnosu na većinu ljudskih bića, sad je i ovaj zec morao da me podjebava.
Onda me priupita:
-A čime se ti, nesrećo, baviš?
-Pišem
-Pisac? Jesi siguran?
Pogledao sam ka dole.
-Pa ne baš.
-Evo ja ću da ti kažem. Nisi ti nikakav pisac! Kradeš Bogu dane, eto šta radiš!!! Nego ti lepo motiku u ruke, pa udri. Da vidiš kako ćeš slatko da spavaš posle. Ako već mene pitaš, najbolje bi bilo da sadiš šargarepe. To ti je biznis. Mi, zečevi, bi ti bili zahvalni.
-Razmisliću tome.
-Opet on. Pa to je i problem, ti samo razmišljaš. Kažem ti, baci se u akciju.
Nisam više znao šta da kažem. Na neki čudan i izvitoperen način, bio je u pravu. Izvadio je kesicu sa belim praškom.
-Slušaj, uzmi ovog speeda i odnesi kornjači, ne mogu ceo dan da čekam da pobedi. Nemoj slučajno ti da se igraš sa tim speedom, znam da vi pisci volite te stimulativne stvari.

Nervozan neki zec. Posle sam čuo da je uhapšen zato što je ispisivao grafite: ’’Rodilo mi grožđe na vrbi’’, ’’Masturbacija nije zločin’’ i ’’Svako voli da prdi’’. U zatvoru je pročitao ’’Anu Karenjinu’’ od Tolstoja i posle toga oduzeo sebi život skočivši u wc šolju.

Slava mu.