dnevnik srpskog samoubice

Kao što već rekoh, posle MTS-a izopšten sam i sa ''Kolarčevog narodnog univerziteta''. Ne mogu da kažem, razlozi su mi saopšteni vrlo korektno, ali mislim da je licemerje ljudi koji rade tamo ona kap koja je prelila čašu...

Reći nekome da ne može da nastavi kurs iz francuskog zato što piše blog koji se zove ''srpski samoubica'' meni izgleda malo suludo, zar ne? Moj blog jeste ludački, ali takav je duh vremena i ja se pitam ko su ti ljudi kojima smeta što je jedan mladi čovek seo i napisao da smo svi sjebani i depresivni, a krivci smo i MI i ONI. Svako od nas ima slobodu izbora, ali kakvu slobodu smo imali mi koji smo se rodili 80-tih godina prošlog milenijuma?

Prva slododa je bila ona koju je jednopartijski sistem nametnuo... Ili za režim ili u zatvoru. Meni su bile milije rešetke nego poslednji komunjarski sistem u Evropi (pazite ne komunistički sistem, to je već skup ideala, a ovo potonje je skup interesa svinja koje se nikada ne zasite). Ondak smo kao izveli tu ''revoluciju'' i doveli američki kapitalizam. Taj sistem nam je dao još veću slobodu... Radi kao crnac ili umri. Opet mi je bila draža smrt i samoubio sam se hiljadu puta sa raznim drogama i alkoholima, uzimao sam količine koje ni jedan junky ne bi uzeo, a kamoli normalan čovek. Nisam uspeo da ubijem svoje telo, a duh je samo ojačao. 

Sada sam na ovom blogu i osećam zidove u koje me je on skučio, ali sam opet srećan, zato što istina oslobađa, do duše najmanje onoga koji je bezočno iznosi pred masu.

Sve više sam nepoželjan u svom gradu i to mi je jasno, ali neću otići, sada mi je sve mnogo draže, baš to što pokušavaju da mi otmu... to malo crne zemlje koja me je donela i koja će me odneti.

Ne želim ništa, samo postavljam pitanja koja nisu korektna i koja se ne dopadaju našim roditeljima. ''Mali, šta se ti buniš?''-uvek su bila njihove reakcije, a ja sam ondak bežao u druge zemlje. Sada sam tu da ostanem, kao svi mi koje niko drugi ne želi.

Beograd je moj grad i niko me neće isterati, a svi koji su došli su dobrodošli da ostanu, ali neka  me ne diraju.

Moji preci su mi stalno prenosili usmeno predanje: ’’Čuvaj vrapca u ruci, a pusti goluba na grani.’’ Tako je moj narod uvek bio u psihološkom ratu sa drugim narodima a nikada u miru sa sobom. Kulturološki gledano, najzanimljiviji je nedavni diplomatski rat, na liniji Beograd-Zagreb i sve to kada smo zajedno već faktički ušli u EU.

Ja sam rešio. Otvorio sam svoje mladalačke šake i vrapci su pohrili ka nebu. Beli golub je sleteo i preneo mi tajne.

Janosh de Selby je zabranjen i u MTS-u, a od danas i u ustanovi za učenje stranih jezika ’’Kolarac’’. Kako i zašto večeras na http://urobor.bloger.hr/.

Posle teške noći još uvek sam živim i smatram da svi mi koji smo još uvek živi u Beogradu možemo da budemo ponosni na svoju hrabrost ali i ludost.

Ja sam se probudio u smradu sopstvenog alkohola i isparenja istog. Previše tuge udavilo se noćas u meni. Godine poraza i bola, sve svedene na jednostavne reči koje govore blogovima i ljudima koji to možda ne razumeju.

Sinoć je Barselona pala u ''Pioniru''. Pazite, taj klub nema ni jedan poraz u Euroligi ove godine i u paklu titovih i dražinih pionira padne i pokloni se Partizanu. To me raduje. Ne raduje me što sam igrao konačan ishod, pa me je kladionica opet opljačkala, ali me raduje uspeh srpskom tima.

Noćas je ipak Utah Jazz vratila čast u moj novčanik. Jazz-eri, najbelji klub u Americi sigurno su dobro odsvirali dok sam spavao. Hvala im.

A danas? Novi izazovi, nove igre, nove tuge... Život? Sve mi se više sviđa od kako sam se ubio!!!

Stvari koje ne želim, neću i ne mogu da objavljujem na srpskom blogu nalaze se na http://urobor.bloger.hr/

Molim sve kojima se dopada moje pisanje da pristupe grupi P.Z.Belgrade foundation na Fejsbuku i tako podrže roman ''Dnevnik srpskog samoubice'' koji je već zvanično zabranjen...

Čudan je bio prvi susret između Irine i mene. Bilo je to u pekari, jednog dalekog leta 2002. Prišao sam joj sa leđa. Okrenula se. Tada se TO desilo. Progutala me je svojim očima i te oči me nikada neće napustiti, evo i sada 8 godina kasnije osećam taj crni okean koji me je progutao da me nikada više ne bi pustio napolje. Ne mogu da kažem da mi se dopala na prvi pogled, štaviše u tim tamnim crnim očima bilo je previše iskrenog i tužnog za mene. Popričali smo. Odmah je bila ironična. Rekla je da sam na pogrešnom mestu. Ipak, od celog ovog kosmosa, ja sam toga dana mogao samo tu da budem, zato što je samo tu mogla da počne ta nesrećna ljubav...

Vrlo brzo je ušla u mene, ne pitajte me kako, jednostavno je imala tu sposobnost da prođe kroz kožu i tu zauvek ostane. Već sledeći dan smo se opet sreli... Ja sam bio slobodan završivši srednju, a ona osnovnu školu. Imali smo sve vreme ovoga svet. Počeli smo da se srećemo. Najbolje od svega je bilo što se nikada nismo dogovorili da ćemo se naći izuzev jednom. Nismo čak ni živeli u istom kraju grada, ali smo uspevali da se sretnemo na svakih nekoliko dana. Bila su to spajanja, jednostavni zakon fizike koji bi nas privukao.

Leto je brzo prošlo, da ne kažem proletelo, a ja sam ostao snažno vezan za nju. Osećao sam potrebu za njom kao što sam osećao potrebu da dišem, da jedem, da se budim... Ona je već krenula u srednju školu i nekako se sve promenilo. Nije više bilo slobode. Ja sam počeo sa faksom i to sve između nas je počelo da bledi na najgori mogući način. Osećao sam kako to nešto vredno i divno i najbolje klizi kroz moje prste i ide ka ništavilu. Znao sam da zima ništa ne oprašta. 

Desilo se baš to. Mrak zime je došao i pojeo to malo svetlosti. Ostao sam sam. Nije to bio običan osećaj samoće, više je to bio oštar bol u stomaku, bio je to nož koji je prošao unutra i ostavio rupu koju niko neće moći da zakrpi. 

P.S. Više o celoj tragediji čitaćete u ''Dnevniku srpskog samoubice'', a za kraj citiraću velikog maga kosmosa Nick-a Cave...

Some things we plan, we sit and we invent and we plot and cook up,
Others are works of inspiration, of poetry

Pita me sestra kako mi je u Srbiji a ja joj kažem opet : ''Sjajno, do jaja!!!''

Mada, to do jaja mislim bukvalno, zato što me tako jebe ovaj suludi sistem u kome živim. Gospoda iz Biroa za nezaposlene su me obavestili da su me izbrisali iz evidencije. Zašto? Zato što sam zakasnio jedan dan sa pregledom za kurs konobara. Za taj kurs sam se prijavio početkom novembra i odlazio ravno 9 puta da bi prošao sve testove, i sada me brišu zato što sam zakasnio 1 dan na jubilarni 10. test koji su mi spremili... Volim Srbiju, ali me sistem još jednom gura u ilegalu... Ja zvanično ne postojim. Nisam zaposlen a ni nezaposleno lice. Ko sam ja? Verovatno niko, što se njih tiče, verovatno bi bilo najbolje da sam se stvarno samoubio umesto što im prljam parkete koje je uglačao skromni gospodin Dinkić...

Ali, moja sreća bila je još veća kada sam danas krenuo u posetu kolegama iz Telekoma koje rade u Kosovskoj ulici. Portiri su me ljubazno obavestili da sam personna non grata, ili vam- da nisam poželjan u prostorijama Telekoma. Zašto? Pa verovatno zato što moj advokat sprema tužbu protiv Telekoma koji me je 2 godine držao pod ugovorom koji nije zakonit, a nakon što sam dobio otkaz morao sam da pišem molbu da mi taj isti otkaz i uruče(!?!). Sve to da bih mogao da se prijavim na već spomenuti Biro koji mi nije dodelio normalnu zakonitu otpremninu od nekoliko stotina evra da bih imao da jedem hleb i mleko. Nema veze, meni je uvek do jaja, ali će nečije stolice da se drmaju kada budem objavio šta se radilo u ''tranzitnom'' periodu od Srpskog Telekoma do Deutche Telekoma. Za kolege koje nisu upućene, mogu da vam kažem da je Nemački Telekom davno kupio sve potrebne akcije, ali ne brinite, vi ćete sigurno dobiti svojih 1000 eura od velikodušnog ministra finansija... Ja govorim i nemački i englski i francuski pa će mi biti drago da kupcima objasnim rad službi a pogotovu famoznu 9813. Da li ta služba ima veze sa 1389, vi razmislite, malo obrnite brojeve... ja se sećam Miloša Obilića i ostalih junaka koji su te godine poginuli za srpsku zemlju, ali čisto sumnjam da su čelnici koji sede u kožnim foteljama mnogo učili istoriju. Da jesu znali bi i to da se ponavlja, a da je samim tim učiteljica života. 

Ja nikada neću izdati Srbiju, ja sam služio dobro za 9813, ali su Janosha mnogi gazili tamo kao i druge operatere. Vreme je za Istinu.

Teško je pisati ovaj blog, ovde u mojoj zgradi struja nije u redu, pa mi se dešava da redovi ''nestanu'' usled pada napona. Ali, ja sam kao i drugar Tesla, pod viskokim naponom, i mogu da izdržim sve. Uostalom, ja sam se davno srpski samoubio kada sam počeo da radim u Telekomu, sada samo ostavljam trag...

Kao burek u rano jutro

Probudio sam se sa užasnom glavoboljom i gubitničkim tiketima na tepihu. Postao sam jedan od njih, ti užasni ljudi što odlaze u kladionice puni znanja, a odlaze praznih džepova. Morao sam da se kockam zato što nisam imao para. Sada nemam ni to malo para što sam imao, ali sam ponosan na sebe. Tesla, Dostojevski, Bukovski, razni heroji i vojkovođe gubili su na kocki ono što su imali. Priznajem, nemam pojma da se kladim, ali nastaviću, strast je jaka i danas ću verovatno opet igrati na pogrešan tim, ali ću se kladiti na Memfis i Golden Stejt. Ipak znam da ću pogoditi. Moram večeras. Večeras se kockam i opijam i napušavam poslednji put. Od sutra sam na dijeti. Srećna mi nova godina...

Bukowksi je voleo isto što i ja... Kockanje, žene i alkohol. Eto, večeras sam ja sa njim i on je sa mnom ovde, matori vuk se smeje mladom lavu...

Tužan sam bio kad je Buk otišao sa scene devedesetih, tužno mi je bilo zato što sam znao da se nikad neće pojaviti neko tako iskren kao on. Ondak sam počeo da pišem. I eto, večeras sam sam, ali znam da je on tamo na nebu prekontrolisao ovaj blog i rekao:

''Mali, mnogo kenjaš''

Zato mali lav ide da spava, a Buk nastvavlja da pali i žari srca mladih uspaljenica svakog velikog grada.

Long live the king!!!

Večeras je sve u redu. Sve je u okeanu. Ja sam kul. Samo još kada bi me ispratili ovi koškarkaši iz NBA što sam se kladio na njih bilo bi sjajno.

Plašim se da ću promašiti ali nema veze, ja se kladim iz zadovoljstva, volim da odem kod moje Sandže i da stavim pare na pogrešan tim. To mi daje neko zadovoljstvo, ne znam kako. Problem je samo ujutro kada se probudim i vidim ''mrtve tikete'' po podu.

Ondak moram da se umijem i uđem u još jedan novi dan u pakao Beograda...

PS Zvala me bivša devojka iz Bosne i sad sam srećan... Možda ću čak i ''mrtve tikete'' da svarim.