Da li da ustanem ili da odustanem?
To pitanje, veliko skoro kao ono šekspirijansko ''to be or not to be'', javilo mi se jutros. Rešio sam se za ovo drugo, kao ko zna koliko puta do sada. Štaviše, mislim da i nije postojala ozbiljna dilema. Kada je alarm zazvonio čuo sam kapljice kiše kako mi lupkaju po prozoru i znao sam da će svaka borba biti izlišna...
Nije da nisam blago pokušao, jednom sam sam sebi ozbiljno rekao: ''Samo još pet minuta'', ali je alarm išao na 10 minuta tako da ni ova nije laž nije bila ni malo ubedljiva.
Čak sam u jednom trenutku i ustao. Rekao sam sebi: ''Sada je stvarno dosta, vreme je da se razbudim!'' Otišao sam do WC-a, malo stajao u sobi i razmišljao ali me onda tek sva ta borba umorila i vratio sam se u topli krevet.
Čudo jedno, za sve ove moje godine sulude mladosti probao sam skoro sve moguće droge, lekove i alkohole. Ništa me nije ni blizu radilo kao spavanje, a pogotovu to produžavanje spavanja, tih čuvenih ''5 minuta''. U filmu ''Trainspotting'' za heroin kažu ''better than sex'', a meni se baš ta rečenica mnogo puta vrtela po glavi dok sam produžavao spavanje. Pošto je za ekipu iz ''Trainspottinga'' heroin najbolji, čak im je bolji i od seksa, baš tako se meni to valjanje po posteljini čini boljim i od seksa i od heroina i od svega. By the way, kaže mi majka da ništa ne valjam, a ja joj kažem: ''Ma valjam se bre svako jutro i znaš kako uživam!!! :)
Uglavnom, ostao sam u krevetu ovog teškog jutra. Otac bi mi verovatno rekao da su mnogi sagradili kuće, završili fakultete i zaradili milione eura i dolara dok sam se ja izležavao. A mene baš malo zabole za to što su oni postigli! Koga briga za te diplome, kuće i silne novce? Sigurno je da to danas donosi bolji materijalni status, ali to može svako da postigne uz malo truda... Sa druge strane ko će za 1.000 godina znati za te sitne uspehe? Niko! A ja već 14 godina uporno rečima gradim novu vavilonsku kulu sa željom napravim nešto čvrsto i trajno...
Tako su obaveze tamo negde strpljivo čekale dok je car sanjao svoje blažene snove.
