Nevidljivi pas
Šetao ja sa ortakom po kraju i hodamo mi kroz mrak kad se ja presečem...
-Jebo te, vidi onog psa koliki je!?!
-Aha, prava džukela! Pojeo bi nas dok kažeš keks...
Stao sam ukopan na mestu. Hodali smo kroz neki mračni šumarak a ta zver nas je čekala na kraju puta, tamo gde počinje ulica i civilizacija. Toga ima na Karaburmi, nagli prelaz iz divljine ka grubom asfaltu i surovim tragovima civilizacije. Morao sam da stanem. Izmislio sam da moram da pišem, ortak nije bio ni blizu uplašen kao ja.
Ondak smo nastavili da hodamo. Sav sam se odsekao. Probao sam sa onom tehnikom kada nećeš da misliš o tome što te opseda nego skreneš misli na nešto drugo. Znate, ona tehnika kada vam se javlja preuranjena ejakulacija pa mislite na bilo šta samo da bi skrenuli misli. Nemam ja problem sa preuranjenom ejakulacijom, ali video sam na filmovima da ovi mladi Ameri, foliranti imaju. Jebi ga, oni imaju Mek, mi imamo tvrd... stara priča... No, da se mi vratimo na našu priču, ja tako počnem da šaram mislima... Majkl Džordan zakucava preko trojice, Bin Laden mi siluje majku, moji papagaji lete po raju, čovek skače go sa Beograđanke...
Ništa mi nije pomoglo. Zver nas je čekala i ja sam se, da mi oprostite na francuskom, usr’o od straha. Samo mi je ostalo da se polako približavam i čekam svoju najgoru od svih mogućih smrti... Karaburmska džukela me rasrtgne i ostaju delovi moga tela kao ostacti jednog mladog čoveka koji je hteo da bude umetnik ali mu porodica, sistem i nivo obrazovanja nije to dozvoljavalo. Nije baš da sam žalio sebe, ali jeste bila šteta. Ako ništa drugo, bar sam lep. Eto, bar zbog toga je šteta.
Uglavnom, sigurnim hodom približavao sam onom što sam mislio da je moja sigurna smrt. I baš kad sam mislio da je sve gotovo video sam da to nije nikakav pas, a kamo li nekakva zver, bila je to obična bara, a zraci ulične svetiljke su se odbijale na neobičan način od nje, kreirajući čudne oblike i veliku iluziju... Biću živ!!! Moj život nije gotov! Bio sam veoma srećan i želeo sam da podelim to sa ortakom.
-Vidi to je samo bara!!!
Ondak sam video da nema nikog pored mene. Sam sam šetao.
Uh, to se zove istripovati se... A ne znam da li ćete mi verovati kad vam kažem da sam bio strejt?
Dobro, znam da nećete...
Nisam bio strejt.
Ali nisam preterao.
Samo malo.
-Jebo te, vidi onog psa koliki je!?!
-Aha, prava džukela! Pojeo bi nas dok kažeš keks...
Stao sam ukopan na mestu. Hodali smo kroz neki mračni šumarak a ta zver nas je čekala na kraju puta, tamo gde počinje ulica i civilizacija. Toga ima na Karaburmi, nagli prelaz iz divljine ka grubom asfaltu i surovim tragovima civilizacije. Morao sam da stanem. Izmislio sam da moram da pišem, ortak nije bio ni blizu uplašen kao ja.
Ondak smo nastavili da hodamo. Sav sam se odsekao. Probao sam sa onom tehnikom kada nećeš da misliš o tome što te opseda nego skreneš misli na nešto drugo. Znate, ona tehnika kada vam se javlja preuranjena ejakulacija pa mislite na bilo šta samo da bi skrenuli misli. Nemam ja problem sa preuranjenom ejakulacijom, ali video sam na filmovima da ovi mladi Ameri, foliranti imaju. Jebi ga, oni imaju Mek, mi imamo tvrd... stara priča... No, da se mi vratimo na našu priču, ja tako počnem da šaram mislima... Majkl Džordan zakucava preko trojice, Bin Laden mi siluje majku, moji papagaji lete po raju, čovek skače go sa Beograđanke...
Ništa mi nije pomoglo. Zver nas je čekala i ja sam se, da mi oprostite na francuskom, usr’o od straha. Samo mi je ostalo da se polako približavam i čekam svoju najgoru od svih mogućih smrti... Karaburmska džukela me rasrtgne i ostaju delovi moga tela kao ostacti jednog mladog čoveka koji je hteo da bude umetnik ali mu porodica, sistem i nivo obrazovanja nije to dozvoljavalo. Nije baš da sam žalio sebe, ali jeste bila šteta. Ako ništa drugo, bar sam lep. Eto, bar zbog toga je šteta.
Uglavnom, sigurnim hodom približavao sam onom što sam mislio da je moja sigurna smrt. I baš kad sam mislio da je sve gotovo video sam da to nije nikakav pas, a kamo li nekakva zver, bila je to obična bara, a zraci ulične svetiljke su se odbijale na neobičan način od nje, kreirajući čudne oblike i veliku iluziju... Biću živ!!! Moj život nije gotov! Bio sam veoma srećan i želeo sam da podelim to sa ortakom.
-Vidi to je samo bara!!!
Ondak sam video da nema nikog pored mene. Sam sam šetao.
Uh, to se zove istripovati se... A ne znam da li ćete mi verovati kad vam kažem da sam bio strejt?
Dobro, znam da nećete...
Nisam bio strejt.
Ali nisam preterao.
Samo malo.
5 Komentari |
0 Trekbekovi
