dnevnik srpskog samoubice

Na znam tačno kada sam razvio tu fobiju, ali čini mi se da je zauvek bila tu. Naime, mislim da ta fobija ni ne postoji u udžbenicima medicine. To me i teši, konačno ću ostaviti nekakav trag na ovoj planeti. Recimo, De Selbijev sindrom!

Radi se o ovome. Imam veliki problem sa pričanjem telefonom, bilo mobilnim ili fiksnim. Ili je bolje reći da nemam problem, pošto ih gotovo ni ne koristim. Ne znam tačno šta je tu problem, možda to što ne mogu da gledam u sagovornika. Ne vidim gestikulaciju, mimiku... Dakle, ukoliko moram nekoga da zovem imam veliku tremu, baš kao pred bitan ispit. Glas mi podrhtava, pomalo gubim dah, a srce ubrzano lupa. Ruke su mi ledene. Kada počnem razgovor počinjem i da se znojim. Dok pričam šetam se od jednog kraja sobe do drugog. Ako je razgovor duži, verovatno pređem i par kilometara! Naravno, sve to gledam da izbegnem. Recimo, ako mi treba neka informacija iz neke agencije, radnje ili servisa radije ću da odem na drugi kraj grada, nego da pozovem telefonom. Često mi se desi, kad tako odem negde, da mi kažu: ''Pa mogli ste telefonom da nas pozovete, niste morali da dolazite!'' Onda ja slažem da sam baš tu prolazio. 

Telefonska sekretarica, naravno, meni je mnogo pomogla i na tom sam izumu zaista zahvalan čovečanstvu. Pre toga njenog dolaska moram sam da strepim ko zove i kakvog će karaktera da bude razgovor. Tada još nije bilo ni indentifikacije, da vas podsetim. Ovako je lakše sa sekretaricom. Nekad se čak i javim, kada sam mentalno spreman i shvatim da mogu da pričam sa osobom koja se predstavila na sekretaricom. Naravno, takve situacije su retke.

Mobilni nisam imao dugo godina, štaviše, bio sam veliki pobornik njihovog nekorišćenja. Ipak, kada sam se zaljubio u jednu Riječanku, morao sam da ga nabavim, jer je SMS bio najlakši način komunikacije. (Fejsbuk sam takođe otvorio zbog jedne ljubavi). Naravno, ljudi se ljute što ne odgovaram danima na pozive (SMS mi nije problem). Niko ne razume moje stanje. Generacijama posle mene će biti lakše, jer će moći prosto da odgovore da je u pitanju De Selbijev sindrom, i ljudi će ih razumeti, kao što razumeju čoveka koji se plaši zatvorenog prostora.

Ipak, danas sam uspeo ono što mesecima odlažem; da pozovem agenta za neki posao koji čekam. Kod njega, na žalost, ne može da se ode, jer je retko u kancelariji. Gutao sam gnedle pre neko što sam pozvao, ali sam znao da sada moram i da ne mogu više da odlažem. Skupio sam snage i uradio to hrabro!

Ali đubre se nije javilo...

Sećam se da sam nekad bio srećan. To je bilo davno, doduše. Toliko davno da se čini kao da je to bio neki drugi život.

Na radiju je glupa muzika, ali ne mogu da uhvatim ni jednu bolju stanicu.

Ne znam ni o čemu da pišem, ali i to će doći, bitno je da sam ovde.

Moj drugar je juče rekao da se ceo život neprestano menjamo i da je to bitan proces. Da je najteže pobediti sebe ali da je to najbitnije.

Svaki početak je težak! Međutim, novi početak je izgleda još teži. Tu mislim na stvari koje si već započeo ali si stao. Sigurno, lakše je time što znaš da možeš da počneš, ali isto tako te još više prati to spoznaja da si ipak pao i da nisi uspeo da izguraš ono što si započeo. Naravno, krenuću opet, ali ništa ne može da mi garantuje da neću opet pasti. Štaviše, vrlo verovatno da opet neću uspeti. Nije to obeshrabrenost, to je čista statistika. 

ali...

''If you're going to try, go all the way. Otherwise don't even start. This could mean losing girlfriends, wives, relatives, jobs, and maybe your mind. It could mean not eating for three or four days. It could mean freezing on a park bench. It could mean jail. It could mean derision. It could mean mockery, isolation. Isolation is the gift. All the others are a test of your endurance. Of how much you really want to do it. And you'll do it, despite rejection in the worst odds. And it will be better than anything else you can imagine. If you're going to try, go all the way. There is no other feeling like that. You will be alone with the gods. And the nights will flame with fire. You will ride life straight to perfect laughter. It's the only good fight there is. '' (Charles Bukowski)