Bekstvo
Vozio sam se trolejbusom br. 28 i prolazio pored Gradske bolnice. Vrata su se otvorila i samo je on ušao. Videlo se da je duševni bolesnik, ali pored sve svoje neurotičnosti izgledao mi je simpatično. Mora da to ima neke veze sa mnom, ali volim ludake! Seo je pored mene na moje veliko zadovoljstvo. Dva ludaka u istom trolejbusu, kakva sreća...
Čim je seo pozvao je nekog. Bio je izneneđujuće smiren.
-Ej ćao, evo izašao sam iz bolnice.
Glas sa druge strane očigledno nije bio ni blizu smiren kao on, lepo sam čuo urlanje kroz mobilni...
-Šta kako? Pa, rekli su mi da odem. Kažu: ''Idi kući, neka te žena leči.''
Glas sa druge strane je nastavljao da grmi.
-Ma ne, ne lažem bre, svega mi...Nemoj da vičeš, molim te.
Lepo sam čuo najsočnije srpske psovke sa druge strane.
-Nisam bre pobeg'o opet, to sam samo prošli put, sad su me stvarno pustili. Kažu ovako: ''Ti si dobar čovek i mi vidimo da si se popravio, sad lepo možeš da ideš''.
Onda je neurotični ali nadasve simpatični gospodin malo zaćutao u naletu novih verbalnih napada.
-Ma kakav, bre, patološki lažov!?! Halo?
Osoba sa druge strane je verovatno u naletu besa prekinula vezu. Pogledao je kroz prozor i na njegovom licu video sam blažen osmeh. Bio je slobodan. Konačno!
