dnevnik srpskog samoubice

Tuga. Praznina. Šok.

Tek tako. Trt-mrt, levo-desno, ima-me-nema-me, stvarna sam ili nisam? Nema je. Nikada nije ni postojala. Samo rupa. Samo neki procep koji je ostao nepopunjen, rana.

Now that you found it

It's gone

Now that you feel it

You don't

You've gone off the rails 

Radiohead - Nude

Ispao iz šina, voz stao.

Ne postoji svet u kojem ne postoji A. Sve mora da stane.

A ipak.

Nista nije stalo, sve se odvija po planu. Možda ne tvom. Svet bez A. se trudi da postoji, bori se. Teško je, neverovatno da se Sve (tj. Ništa) desilo tako naglo. 

Sta i kako dalje?

Ništa, praznog srca, kao i do sada, bez ljubavi.

Nada umire poslednja u svetu koji vise ne postoji.

Bio je Neki Tamo Petak, veče, stvarno je bio, stvarno je postojao, dok je pisao znao je da postoji, bio je siguran jer bile su to Reči koje je ostavljao za sobom, kao mrvice, da nađe put do kuće.

Bio je Neki Tamo Petak, a juče je bio Neki Tamo Četvrtak (u deSelbijevom narodu poznat kao NTČ) i da, ovoga puta nije bilo sumnje, taj NTČ je doneo tu vest, tu tužnu vest za koju je znao da će doći pre ili kasnije, video je već davno kako to dolazi, kao brod koji se vraća kući, u luku ulazi tiho i spokojno, dolazi da kaže da Ona odlazi, NTČ je rekao to jasno i glasno, lepo i učtivo da ona više ne postoji, da je taj svet u kome je postojala Ona nestao, da ga nije ni bilo, ničega nije bilo, apsolutno ništa, samo neki tamo goli život koji niko nije želeo.

Ali… Da.

Sada je bio siguran da je ona postojala, da, jeste, seća se svetlosti u svojim očima i zaslepljenost koja je gurala dane pred sobom, sada je samo Uspomena…

Pljuštale su letnje kiše, a bilo je hladno, bila je zima, dan Svetog Valentina, svuda sinhronicitet, svuda rima, sve je bilo kao nikada do sada, ne bilo koja zima, nego Zima, sa velikim Z, baš kao što je velikim Z počinjalo ostrvo na koje je otišla. Znao je da se nešto neobično dešava te Zime, u svetu u kojemu …

Samo uspomena.

Ništa više nije potrebno za Večnost i za savršenu sreću u Neki Tamo Petak.

***

Sipao je vodu u džezvu i video je pauka u vodi, šta je pauk tražio tu, pomogao mu je da izađe, spustio je drvenu kašcicu i spasao ga, bio je on kao taj pauk, našao se u nekoj vodi, davio se, i …

***

Biće Ništa. Popustiće ga to. Ona će otići na Zanzibar da traži sreću koju ne može da pronađe u sebi. On je uspeo da je pronađe u njoj, ali to više nije bitno, sve je vrlo subjektivno, i realne okolnosti i objektivna Istina je poptuno nepotreba i za nju nema mesta.

Popustiće ga to. Ona će otići na Zanzibar, on će otići u sebe, sakriće se i pokriti preko glave i zapušiti uši, i dok se ona bude Sunčala pod Zanzibarskim Suncem, on će uspeti sve da izbriše, ceo taj fajl, problem je što je fajl u oblaku, i ne može mu ništa, ali može sebe da obriše. Ako obrise sebe, i ako prestane da postoji, neće postojati ni Uspomena, ni bol, ni praznina, ništa neće biti.

Zid se ruši, ali i on.

A Ona? Ona je glasina koju treba dobro proveriti.   

Na kraju neće čak biti ni Kraj, pošto nije postojao ni Početak.

But it was only fantasy

The wall was too high as you can see

No matter how he tried he could not break free

And the worms ate into his brain

Ne znam za vas, ali ja sam jedva čekao da nastavim. U stvari, znam za vas, vi to niste nešto iščekivali kao ja. Niko nije. Niko kao ja. Naravno. Razume se. Vama se ne žuri, samo čitate, a ja sam ovde, živ, od krvi i mesa, ima i takvih pisaca, koji nisu izmišljeni, nego stvarni. Pisac često ume da se zanese i pored izmisljenih likova izmisli i sebe, što dodatno zbunjuje i komplikuje fabulu. Meni se bar čini da sam stvaran ovde, noćas, mada je i to sporno, pošto nema ovde bilo koga da posvedoči da postojim. Jedino česmu čujem kako kapljuća, ništa drugo nema. Jedino vi. U vas gajim velike nade. Vi me spasavate.

Tamo gde je opasnost, tamo raste i ono što je spasonosno.

Sad razumete da opasnost vreba, mene, a ne vas. Vi samo rastete, spasonosno.

Dosta o meni i o vama, mi smo tu najmanje bitni.

A najviše - Ona. 

A.

Od krvi i mesa nema ništa, u tom svetu nemamo nikakva očekivanja, zato što A. nije tu, nego je baš ovde. Poznati violinista rekao je da se muzika dešava između nota. Tačno, a ovde između redova. Mora negde (da pršti). U stvari tu jedino i može, pošto, opet ponavljam, ovde - tamo napolju, tu je opasnost. Tražim je ovde između Reči, između slova, samo da nađem to A i tačkicu posle A. Eto je.

Ali je to iluzija, opasnost raste, ali je sada kasno, i spasa nema niti može biti. A. možda nije tamo, u stvarnom svetu gde sam ja od krvi i mesa, a bome i Ona, tu gde smo prilično stvarni, kao pravi, e tu nema ništa, pa sam bar ovde onda mislio da je nađem, ali sada vidim da je to samo jedno A. To ništa ne znači, jedino meni to kao nešto znači, a sada više ni meni, pošto sada vidim da to je to samo jedno slovo, to nije Ona, slovo se izlizalo, previše sam ga puta otkucao i sada sam razočaran, dok opasnost raste, pa ću zbog toga da završim.

Možda zauvek.

To bi bilo lepo prema njoj, da je ne gledaju razni čudaci u ovom svetu gde još uvek raste ono što je spasonosno.