dnevnik srpskog samoubice

Tašmajdan. Seo sam u park sa limenkom piva. Pre toga sam uzeo kombinaciju lekova koje je trebala da dovede do toga da budem više inspirisan za pisanje. Tako sam sedeo i čekao neku sjajnu ideju. To je uglavnom sve što radim u životu: sedim i čekam da mi nešto padne sa neba. Ali, sa neba jedino pada kiša! Ponekad sneg. To mi ne pomaže mnogo u životu. Nije ni bitno, u ovom suludom društvu jedino iluzije mogu nesmetano da se uzgajaju. Ne treba očekivati previše. Samo jedno malo čudo, samo jedno malo čudo posle koga će sve biti u redu, to je sve što mi treba Bože! Evo, može da se desi baš ovde u parku!

Znao sam da će to doći baš sad. Ideja koja će uzdrmati same temelje civilizacije! Prokletstvo, nemam papir i olovku da sve to zapišem, ali nema veze, biće toliko jasno da neću moći da zaboravim.

Čekam.

Dok je pivo klizilo niz moje grlo ipak se ništa nije dešavalo. Samo ljudi koji prolaze. Vedri ljudi, mračni ljudi, veliki ljudi, mali ljudi, ljudi sa naočarima za Sunce, ljudi koji me gledaju, ljudi sa decom. Vreme je prolazilo, a ništa genijalno mi nije palo na pamet. Nekako mi je bilo sve jasnije da ništa ni neću smisliti. Bio sam samo još jedan mladić koji besposleno sedi u parku. Bez ideje, bez ljubavi, bez para. Večnost i ja. Šta bi Fante uradio na mom mestu? Da li bi Bodler ovako sedeo ili bi otišao negde? Da li je Ivo Andrić ikada sedeo na ovoj klupi?

Jedno dete koje je jedva hodalo polako mi je prišlo dok ga je otac držao na povodcu. Da, baš je imao onaj kaiš kao za pse. Dete mi se približilo i osmehivalo. Onda je nešto mlatilo rukama. Na kraju me značajno pogledalo i uhvatilo se za glavu. Posle se taj mali malo udaljio i onda se vratio do mene. Opet se uhvatio za glavu. Da li je to trebalo nešto da znači? Možda je on bio medijum! Možda je to dete koje jedva hoda htelo da mi kaže da Boga više boli glava od mene i mojih želja. Možda je tako i bilo, ali kako sam mogao da znam?

Ipak, bio sam tamo, nisam se predao i povukao uprkos svemu. Borio sam se na svoj način. Želeo sam da načinim nešto veliko od svog života, nešto što će ceo kosmos da osvetli. Samo što još nisam znao kako. Možda sam želeo previše a činio premalo, ali nisam odustajao.

Pivo je bilo odvratno, pa sam ustao čim sam ga popio. Bukovski je preporučio da kad god nam dođe da se ubijemo odemo da gledamo patke. Kaže da to opušta živce i pomaže. Ali gde ja da nađem patke u Beogradu?

Prilično prazan i tmuran, ustao sam, zgužvao sam limenku, bacio je u kantu i bez cilja krenuo ka centru grada.

Žena i ja sedimo na terasi. Oboje pušimo, Gledamo u ružnu, jeftinu, novu zgradu. Nekada te zgrade nije bilo i gledali smo u horizont. Često bi gledali izlazak Sunca, kada bi ostali budni duboko u noć i plitko ujutro. Možda je ne bih ni osvojio da nisam imao tu terasu sa pogledom u jutarnji raj.

Sada gledamo u izgubljeni raj. Ali još uvek imamo cigarete. Nekad i viski. Život je sasvim dobar kada pogledaš. Biti srećan je vrlo lako. No, to ne možeš nikome da objasniš. Ili znaš ili ne znaš. Ili osećaš to ili ne.

Rano poslepodne. Deca se igraju u parku, još ih nema puno. Roditelji su tamo negde, u nekoj mašini za mlevenje duša.


-Šta misliš, da li smo sami u kosmosu?

Obično bi pričali o takvim bitnim stvarima, umetnosti, nauci, nebu...

-Pa... ako i ima tamo nekoga, verovatno nam se smeje po ceo dan. Ne nama, ali ljudskoj rasi.
-Možda se smeju i nama.
-Možda, i mi smo smešni sa ovim cigaretama i dimom koji si diže iz naših usta.
-Ljudski rod je šljam!
-Ljudski rod je glavobolja kosmosa!

Naravno, komšije su uživale da slušaju šta pričamo i da posle prepričavaju. Jadnici, njihovi životi su bili tako prazni! Nisu mogli da vide dalje od svog praga, televizije i magične linije kuća-posao koja ih je držala i nije puštala.
Svi su mislili da smo malo ludi. U stvari, mi smo mislili da oni misle da smo malo ludi, a oni su verovatno mislili da smo puno ludi. Sve je stvar ukusa, i pogleda na svet.

-Da li će ikada da nam se jave?

To moja žena pita. Ne misli na komšije, misli na ta nepoznata bića iz kosmosa. Meni je lako da razmišljam o tome, jer mi se crna čokolada topi u ustima, dok je zalivam vrelom kafom. Iz sobe se čuje John Coltrane - My favorite things. Sve ove male stvari bile su istina moje omiljene stvari, i činile su da sve te druge velike stvari koje su se dešavale dole ispod naše terase, na ulicama i našim životima izgledaju podnošljivo. Srbija u kojoj smo odrastali bilo je tužno i teskobno mesto, ali nije li uvek takav život na Zemlji, bez obzira gde i kada?

-Možda nam se jave...
-Šta će da nam kažu?
-Reći će nam... pa ne znam, baš ne znam šta bi nam rekli. Možda samo da nastavimo šou, da oni gore uživaju gledajući. Sigurno da nema ništa ovako uzbudljivo i zabavno u kosmosu. Nije kao da je zabavno gledati kako se na Marsu ceo dan ništa ne pomera na onoj hladnoći. Mi smo ti, kad pogledaš, klovnovi kosmosa!
 -Nije to laka uloga...
-Nama je lako ovde na terasi.
-Da, život je dobar.

Neko dete je urlalo dole ispod.

-Možda smo mi greška u kosmosu?

To se ja pitam naglas.

-Pa... kosmos je dovoljno veliki da sebi dozvoli neke greške.
-I šta ćemo sad?

Pita moja žena i gleda me značajno. Gasim cigaretu i pogledam ka ružnoj zgradi.

-A da skuvaš još jednu kafu?

Isto tako, želeo bih da motivišem ljude da i oni počnu da pišu. Istina, ja ne mislim da će to dati neki kvalitet, nije to razlog. Ja mislim da je oko 99% onoga što ljudi pišu totalno đubre. Nemojte me pogrešno shvatiti, i sebe ubrajam u tih 99%.

Ipak, pisanje je odličan ventil. Na neka pisma gde su mu fanovi hvalili njegova dela i rekli mu da im je pomoglo da prežive, Bukovski odgovara da mu je drago, ali da je on pisao jer je to njemu pomoglo da preživi i pregura teške dane, i naravno da mu je drago ako to može sada da uradi još za nekoga. Dakle, poenta je u tome da PISANJE POMAŽE. Meni kao introvertnoj osobi pisanje i najbolji ventil, ali mislim da bi svakom prijalo, treba samo razviti naviku. Početak je težak, kao i svaki, ali posle ide lakše. Mislim da je sada tako nešto potrebno više nego ikada jer se ljudi sve manje druže i sve se više povlače u svoje domove gde su okruženi tehnologijom koja ih sve više udaljava od sebe i društva.

Treba pisati zato što pomaže.

Treba i objavljivati jer još više pomaže kada vidite da postoji još neko tamo ko će čuti vaš glas(možda vapaj!) i reagovati. Pokazaće vam da niste sami. Pokazaće vam drugi ljudi cene vaš trud. U krajnjem slučaju, možda će vam ukazati da imate dara za pisanje, mada je to najmanje bitno. Bitnije je izraziti se, napisati svoj bol, i on će time oslabiti, vremenom možda i nestati. Bitno je sagledati svoj problem, a svaki problem kada se osvetli postaje drugačiji, i shvatite da nije sve tako strašno kao što vam je u prvom trenutku izgledalo.

Kaže Valjarević za pisanje blogova: "Mislim da se tu ljudi oduševljavaju time da mogu celom svetu da saopšte šta misle, ali u stvari ,ajde se potrudi i  reci nešto što stvarno treba da kažeš."

To je bitno. Budi originalan!

Pišite! Čuda ne dešavaju preko noći, ali se dešavaju strpljenjem i upornošću. Ja to znam, gledao sam sebe godinama.

Čuva blog pisca svog!

U to ime,

Živeli!

Priznajem, radim to. Nisam od onih koji to kriju.

Mada, sama činjenica da o tome pišem znači da nemam inspiracija, a možda ni talenta za ozbiljno i kvalitetno pisanje.

Ali Harms kaže:

"Dosta je bilo lenčarenja i nerada! Svakoga dana ima da otvaraš ovu svesku i da ispisuješ najmanje pola stranice. A ako nemaš šta da pišeš, onda po savetu Gogolja zapiši barem to da ti se danas ništa ne piše. Piši uvek zanimljivo i na pisanje gledaj  kao na praznik."

Dakle, slušam Harmsa.

Eto, nekoliko redova.

Bitan je kontinuitet. Kao trening.

P.S.Čačkam i kosu, imam perut.

Nisu vremena teška, nego smo mi slaboga duha.

Mladi čovek sedi i puši cigaretu. Gleda kroz prozor. Napolju pada kiša. Čuje se avion kako proleće iznad. Muzika koju sluša je kao i vreme: tiha, svečana i tužna.

Mladi čovek želi da napiše jednu kratku priču koja će biti zaista dobra. Za sada ne zna koja će biti tema. Ali on zna; ta priča će ga naći i on će je napisati.