Čudni su putevi blogerski
Tačno pre 15 godina sam baš ovde objavio svoj prvi blog. Pompezno, pretenciozno, agresivno. Krenuo sam, da. Ali na najgori mogući način... Ali nije bitno, jedino što je bilo bitno je da sam krenuo. Uvek je najteži taj prvi korak.
Zaista je bio čudan, često i čudesan put, i sigurna ruka me je vukla od agonije do ekstaze. Videćete taj put u danima koji dolaze, kada budem objavljivao i razdanjivao svoju Odiseju, korak po korak. Jer svaki čovek ima svoju Odiseju, i svaka je drugačija i posebna na svoj način. Videćete prvo to vi, blogeri, a onda i drugi. Zato što se ovde ne radi samo o blogovanju, pa čak ni o magiji pisanja (koja je fascinatna za sebe), već o jednom stvaralačkom procesu, koji je od amebe čoveka doveo da pravi zgrade od nekoliko stotina metara (a isto tako i skače iz tih zgrada, kada drugog rešenja nema). Sve do okupacije Meseca i drugih planeta, jer kada nije na Zemlji ostalo više šta da se okupira mora se iċi dalje. Ipak, radi se o tom briljantnom i čudesnom umu čovekovom koji zna da smisli najgenijalnije stvari i pomogne sebi i drugima, oplemeni, usreći i ohrabri. Opet, o tom istom umu koji na volšeban i čudesan način zna kako da sebe zakopa i uništi. Nisam baš bio toga sasvim svestan, ali ja sam, već kada sam izabrao naziv ovog bloga krenuo baš tim drugim, tim nesrećnim i destruktivnim putem. Zašto? Dobro je to pitanje i odgovor bi bio preopširan, ali neki najiskreniji i najjednostavniji odgovor bi bio da je taj um to izabrao jer nije znao za bolje. To je naučio i mogao je jedino tim putem. Da je znao za bolje, sigurno ne bi sam sebe ukopao.
Nomen est omen je jedna velika latinska mudrost koju ljudi često previđaju i ignorišu. Da, znaju da je ime bitno i znači nešto, ali ne vide dubinu i značaj koje svako ime može da nosi. Nije da se busam sa latinskim, uostalom niti sam ga učio niti ga poznajem, ali te tri kratke latinske reči toliko mnogo znače.
Ergo (evo necu vise latinski, samo sam jos ovo morao), ovde se blog zove Dnevnik srpskog samoubice. Žalosni kraj je neizbežan. Happy end je nemoguć. No, kraj nije uopšte tragičan, kako to upućuje značenje te reči. Svaki kraj je neki novi početak, i koliko god to zvučalo izlizano i bajato, to je istina. Pa čak i ta smrt, kraj koga se plaši svaki čovek, nije ništa drugo nego samo jedna tačka u razvoju i putovanju kroz siroku i bogatu egzistenciju (a mozda cak i ne-egzistenciju koja može biti podjednako zabavna). Da, nije destinacija, nego samo jedna stanica na putu. Ali, niko ne zna šta nas čeka na toj stanici, pa izgleda da imamo razloga za strah. Bez lažne skromnosti, pisac ovih redova se ipak ne bi podavao tom iskonskom strahu i malo bi odstupio od generalizacije. Radije bi on istrazio malo vise sta tu moze sve da se desi nego drtao pred necim pred cim ne poznaje, a sto uopste ne mora da bude tragicno kao sto se fatalistički implicira, a sve u nedostatku maste i kreativnosti, i u nedostatku volje i zelje da se pronadje druga strana horizonta.
Ako vas reči zavedu i dokolica natera, možda poželite da čitate starije tekstove na ovom blogu. Apelujem na vas zdrav razum da to ne činite. Nećete vam se desiti ništa strašno, nego ćete izgubiti malo vremena, ali to je već dovoljno strašno. To vreme možete da upotrebite mnogo bolje; naveo bih vam bar 100 klasika književnosti i još 100 dela savremene literature koje bi bila bolja investicija vremena. Četiri reči govore sve o tim tekstovima: Too idiotic to be schizophrenic. Mislim da je to Jung rekao. Prvi put kada sam cuo te reci znao sam da je to najbolji opis stila i nacina moga pisanja na ovom blogu - toliko je idiotski da ne može da bude čak ni šizofreno. Cak i šizofrenično ima neke svoje ideje vodilje, koliko god one bile bolesne i sumanute. Valjda je neko tako opisao i dadaizam, a veza sa mnom nije teško da se izvuče, obzirom na moju ranu ljubav ka tom pokretu koji je idolizovao besmislenost u umetnosti. Valjda sam morao tome da se priklonim videvši upravu tu dominatnu boju besmislenosti u Srbiji devedestih.
Ali, sve to je samo početak, a svaki početak je težak, pogotvu sa tim pogrešnim mestom u surovo vreme, Srbijom nam dragom devedesetih. Koje je pratio početak trećeg milenijuma i obecanje novog sistema, blagostanja i demokratije. A i te famozne ere vodolije (Age of Aquarius), ako verujemo u zvezde. Obećanje ludom radovanje, a pogotovu ludom koji veruje politicarima, ili veruje sta nam zvezde, tako daleke i nerazumljive govore. Covek ne razume ni rodjenje roditelje, ni brata i sestru svoju, a da ne pricamo koliko flagrantno ne poznaje ni samoga sebe. Treći milenijum nije srećno počeo.
Najteži je početak iz mrklog mraka. Ali, negde mora da se počne. Zasto ne ovde i sada?
