Dan 1.
05. januar 2020.
12,30
Majka dolazi u stan oko 12,30 a ja nisam spreman za to, ne, nisam, i kada je čujem, hvatam se za majcu, hteo bih da je pokidam, hteo bih sebe da pokidam, nemam gde, ona kada dođe, nema dovoljno prostora, nema mene, nema tebe, ničeg više nema joj, sabijen sam u ćošak, nemam gde, nemam, baš više ništa nije ostalo, baš... Nikad nismo spremni na taj Život kad dođe i opkoli nas, a Život nas juri, dok mi bežimo, naivno misleći da smo brži, ali uvek nas stigne.
Sve ovo što pišem je smešno, i u isto vreme tragično, klasična situacija, umetnost Srbovanja, svi smo mi pomalo Srbi, a ja najviše. Potonuli smo, a nismo se udavili, eto naše nesreće. Skočili smo, a još nismo pali.
Život na ivici simsa, to je moj život već nekoliko godina, spreman sam da skočim, smrt želim više nego bilo šta drugo, ali eto, ne skačem, nemam talenta za takav čin, nema, nema...
Stao sam. Mašina nema goriva, ili se pokvarila, ili ja nisam mašina, možda sam ljudsko biće, sve je moguće, ali sam stao. Sedim za radnim stolom, ruke sam položio na sto, i preko njih spustio glavu. Ne bi ovaj tren bio tako težak da juče nisam osetio koliko život može da bude lep, samo kada majka nije tu. Mogao sam da skuvam čaj, recimo, mogao sam da odem u kuhinju, slobodno, zdrav i prav, i da uključim šporet, prokuvam vodu, i prelijem šolju sa kesimo čaja u njoj. To je nešto, to bi mi i sada pomoglo, ali ne, sada sam ovde zatvoren u sobi, zatvoren i zaključan duboko u sebi. Katanac je jak, jači od mene. Sedim i dramim. Sedim i tragikomedišem. Ne znam ništa bolje od toga. Kada je majka blizu mene, ne znam šta ću sa rukama, kao oduzete su mi, ona mi ih oduzima. Istina jeste da su i njoj roditelji oduzeli ruke i odsekli krila, pa je ceo život provela u kavezu. Tradicija se nastavlja, gajimo dobre navike. Samo da izdržim ovaj život i ne ostavim iza sebe porod i decu, samo da prekinem nesreću, to je bar neka uteha.
Ništa mi se ne radi. Bilo je 1000 stvari koje sam želeo da uradim, ali sada nemam volje ni za šta. Volja za nemoć. Jedino što mi pada napamet je da zapalim cigaretu.
22:15
Dokle više ovo? Koliko dugo će da traje ovaj besmisao? Šta činiti? Kako se ubiti? U čemu je problem? Kosmos ćuti.
Ceo život mučenje.
Nemam odgovore, nemam rešenja, samo taljigam.
Samo da prođe, da se završi sve ovo, da se raspadne telo i da prestane svesnost. Kad će da prođe?
23:00
Smrt, smrt, smrt. Samo to čekam i tome se radujem.
