Baka i Šveps
Ulazim u autobus i sedam do prozora. Pored mene seda starija
gospođa i čim se smesti počinje da me zagleda. Gledam kroz prozor i
pravim se da ne primećujem njene sve više nametljive poglede. Ali ne
vredi, osećam njen pogled svuda po sebi i moram da okrenem glavu ka
njoj. Nije uopšte potrebno da joj se obratim, zato što čim okrenem
glavu, njena usta koja su čekala kao zapeta puška se otvaraju da me
uvuku u razgovor koji nisam želeo. Stari ljudi stvarno umeju da te
uhvate na prepad, iskustvo, šta li je...
Uglavnom, pruža mi limenku Šveps-a i pita:
-Hoćeš malo?
Namrštim
se jer sam prosto zbunjen samom idejom da pijem sok iz iste limenke iz
koje je ona pila. Ja sam baš vrsta osobe koja ni sa devojkom ne voli da
pije iz iste flašice. Naravno, ljubljenje je još strašnija razmena
bakterija, ali ljubljenje mu nekako dođe obavezno u vezama. A nisam baš
lud ni za ljubljenjem, ako baš hoćete da znate. Mislim, zanimljivo je u
prvih 10 sekundi poljubca, ali onda postaje jednolično i dosadno...
slično kao seks. Treba to izdržati.
Prevaziđem zatečenost i gađenje od same pomisli da pijem iz limenke gde je ova baka ostavila svoje bale, i kažem joj kratko:
-Ne.
Inače
ova starija gospođa je baš baka. Kada vidite neku ženu u tim
„najboljim“ godinama, odmah možete da vidite da li je ona babetina ili
bakica. Baba ili baka. Ova je baka. Ima nešto fino u njoj što govori o
njenom stilu.
Ipak, to ne znači da ću da pijem iz iste limenke kao ona.
Kratkim
odgovorom mislio sam da sam zatvorio kanal komunikacije između nas. Ako
kažeš bilo šta što liči na prosto-proširenu rečenicu, tada postoji
mogućnost da se osoba željna razgovora uhvati za nešto od toga. Ovako su
šanse svedene na minimum. Komentarisanje vremena, uslova u gradskom
prevozu ili naroda, u datom trenutku, to može da bude kao neka stvar
koja je deo dobrih manira, ali verujte mi, to su tempiranane bombe, koje
mogu da eksplodiraju u čitav jedan obilan monolog, gde će osoba koja
sedi do vas da vam ispriča apsolutno sve, od svoje mladosti i ludog
doba, pa sve do male penzije i potomstva. Moj pogled je opet leteo pravo
kroz prozor i nameravao je tamo da ostane.
Ali...
-Mnogo je hladno. Ledeno. Ne znam ko ovako pije. Ovo ne može da bude dobro za grlo!
Nevoljno
okrećem glavu ka njoj i jasno je da je komunikacioni kanal opet
otvoren, bez mog odobrenja. Slegnem ramenima. Branim se ćutanjem, baš
kako savetuju američki panduri kada hapse nekog opasnog u filmovima.
Mislim,
šta ja da radim kada hlade pića kao ludi, samo što ih ne prodaju u
čvrstom stanju, i mene to nervira ali plašim se da bi komunikacijiski
kanal između nas bio svečano otvoren ako bih to rekao. Nije problem u
njoj, mislim generalno ne volim da pričam, ni sa kim. Recimo, čak ni sa
roditeljima. Nisam baš neki društveni leptir. Daj mi mir čitaonice gde
se samo neko povremeno zakašlje i to je atmosfera u kojoj ja procvetam.
Ili još bolje sam kod kuće. Previše ljudi je u čitaonici.
-Je l’ ti ideš u neku školu?
Uporna je i ne vredi se više trgati, moram da joj ubijem malo vremena.
-Pa ne, ne studiram.
-Aaa, studiraš!
-Ne, NE studiram, gospođo!
-Aaa, dobro, šta vičeš!
Opet talas tišine, ali nedugo zatim...
-Znači, radiš?
-Da, radim.
-A šta radiš?
Ništa od mog nevinog gledanja kroz prozor.
-Paaa... vi to ne bi razumeli baš, ali radim na kompjuteru.
-Znam,
znam i moj sin radi na kompjuteru, sedi po ceo dan uz i gleda u onaj
ekran. Ma nije to zdravo, baba da ti kaže! A je l’ imaš bar devojku?
Limenka
Švepsa još uvek stoji u ruci i ona ne zna šta će sa tim. U stvari, neke
devojke su ga promovisale i delile besplatno na stanici. Video sam ih, i
naravno nisam uzeo taj sok.
-A hoćeš ti ipak ovu limenku?
-Ne, stvarno, ne hvala.
-Ali ja neću da pijem više.
Mislim šta sam ja treba sada sa tim? Ali, opet sam se branio ćutanjem, mada je bilo jasno da odbrane nije bilo.
-Znaš šta...
Počinje ona i sada zabada svoj oštar prst u moju mlitavu ruku i jasno je da je spremna na sve kako bi zadobila moju pažnju.
-Znaš šta, ne samo da nije hladno, nego nije ni, što bi vi mladi rekli, „nije kul“!
-Ali „cool“ upravo znači hladno na engleskom. To baš jeste kul, to jest, hladno.
-Ma znaaam, nego mislim onako žargonski. Hoću da kažem da nije lepo, to hoću da kažem.
Na sledećoj stanici ulazi neki dečko i staje pored nas.
-E, e...Jesi video onom oči? Drogira se, sto posto!
Pogledam momka i istina je da ne izgleda mlad i zdrav kao ruža. Nešto ga muči.
-Ma
otkud vi znate? Možda samo nije dobro spavao, ili ima problema sa
bubrezima. Ima bezbroj mogućnosti, zašto ste odabrali tu najcrnju?
Mislim čemu to?
Ugrizao sam se za jezik, ali je tada bilo već
kasno, već sam se upuštao u obziljan razgovor sa njom. Naravno, ima je
štošta toga mi kaže i da podeli razne mudrosti sa mnom. Vratila se na
temu kompjutera i njihovog pogubnog delovanja na ljudski rod, Tita je
naravno gotovo nemoguće zaobići, šta je uradio i šta nije uradio, a na
repertoaru su bile i teme o kakav je Zemun bio nekada a kakav sada,
divlja gradnja devedestih i aktuelni imigranti iz Afrike.
Bespotrebno je da kažem da sam do kraja puta popio i Šveps. Stvarno je bio leden, majku mu.
