Mislim da je moj život upao baš u to. U živo blato.
E sad... kažu da kad upadneš u živo blato treba što manje da se pomeraš, jer ako se pomeraš, to blato te guta sve brže i toneš sve brže. Ali, kakav je to savet? Znači, ako upadneš u živo blato treba da budeš savršeno miran i da tako zaleđen gledaš kako lagano toneš u smrt?
Problem je što ja ne znam kada sam stvarno upao u živo blato. Shvatio sam to sada, kada mi je to blato stiglo do nosa, izleda da sam ipak dosta mrdao i trzao se pa sam tonuo ubrzano... Da li da sada nastavim da se trzam u očajničkoj borbi za goli život, u onome što bi mogao da bude poslednji trzaj? Ili da promenim taktiku i sada se smirim nadajući se da će neko doći i pružiti mi ruku spasenja? Ne znam šta da mislim. Ili možda nisam ni upao u živo blato i sve to samo sanjam, ali onda... da li sam leptir koji sanja da je čovek ili čovek koji sanja da je leptir?
Previše misli i pakao u glavi dok mi blato prekriva nos, još jednom shvatim da sam ceo život samo previše razmišljao i da uglavnom nisam bio u pravu.
Ali sada je kasno za kajanje.
Blato mi je potpuno prekrilo nos i sada mi ulazi u oči, više ne mogu da dišem i samo mogu još da blatnjavim očima gledam svoj kraj.
Poslednje što mi padne napamet je: „Ako već svako ko kroči u ovo blato ide u smrt, nije li bolje da se zove mrtvo blato?“
No, tada već više nije bilo potrebe za misli.
-Ta tvoja priča o Giletu... sve što se desilo je da si prošetao Kalemegdanom, devojka koju ne poznaješ ti je zapalila cigaretu i otišla bez reči a ti si se posle vratio kući.
-Paaa, da.
-To je sve?
-Da.
-O tome si napisao skoro 5 strana teksta.
-Pa tako nekako.
-Čemu sve to?
-Pa to je umetnost.
-Nije, to je gubljenje vremena i zavaravanje! To ti je izgovor da ne tražiš posao, ovako lažeš sebe da si pisac.
-Nema tu laži i prevare, ja sam stvarno pisac, evo baš sam pre neki dan napisao sjajnu kratku priču.
-Koju?
-Zove se "Gile". Hehe.
-Maaa nemaaa tu nikave priče, prošetao si Kalemegdanom, čoveče, hiljade ljudi to uradi svaki dan.
-Čekaj, jesi gledao recimo onaj film „Povratnik“? Sa Leonardom Di Kapriom?
-Onaj po cičoj zimi sa divljim zverima koje vrebaju sa svih strana?
-E baš taj. E pa vidi, radnja filma je ovakva: čovek hoda, pa hoda još, i onda hoda još malo. I taj film zaradi milione širom sveta. U odnosu na taj film, moja kratka priča je puna doživljaja! Ona brkata prodavačica što me je gledala čudno, pa onda devojka, pa cigareta, sve pršti od događaja i uzbuđenja! Da ne pričamo o psu koji je lajtmotiv.
-To nije priča, sledeći put ćeš da napišeš priču kako si otišao u prodavnicu i kupio hleb.
-Hehehe!
-Šta?
-Već je bilo nekoliko na tu temu. Baš imam novu, o jednoj devojci koju sam sreo u prodavnici.
-Ali u tim pričama se ništa ne dešava!
-To ti misliš. U njima se svašta dešava. Moji likovi prolaze kroz veliki psihološke promene. Metamorfoza koja im se dešava je ključna tačka u njihovim životima. Spolja sve izgleda mirno, ali unutra se dešavaju promene posle kojih ništa neće biti isto... Uostalom, nisam ja prvi koji je tako pisao. To se zove podvodni tok. Čehov je tako pisao. Jesi čitao „Tri sestre“? Ili „Galeba“? Ili bar „Ujka Vanju“, pa to si morao za lektiru?
-Ma ja ti kažem da se tu ništa ne dešava.
-To je budistička stvar, ti to ne razumeš. Činjenje nečinjenjem. Ili tako nešto.
-Bar da znaš o čemu pričaš.
-Znam, znam, budizam ti je to, sve je jasno, ali ništa nije jasno... ako bih razumeo onda ne bih bio budista. To ti je čitava filozofija. Ali ti ne možeš to da razumeš, ti radiš u banci. Svoju svest si sveo na robovanje od 9 do 5, i tako si zatvorio svoj um od prosvetljenja. Moja umetnost nije za tebe. Idi da proveriš da li je Rambo snimio 7. deo, to će da tebe zabavi.
-Rambo ima četiri dela.
-Eto, vidiš, to znaš... a nisi čitao "Čekajući Godoa". Ljudi se dele na one koji su čitali Godoa i na one koje nisu. Ti si u ovoj drugoj nesrećnoj grupi. Mada se i ovi u prvoj grupi dele na one koji su to razumeli i na one koji nisu.
-Ljudi se dele i na one koji rade i na one koji bleje po ceo dan i izmišljaju izgovore.
-Ja sam srećan što sam u toj podeli u prvoj grupi. Ja zaista radim i stvaram, ostavljam svoje delo potomstvu i čovečanstvu.
-Kakvo bre potomstvo ćeš ti da imaš, kad ne možeš ni sebe da izdržavaš!
-Ja sam pisac, umetnik, ti to ne razumeš. Mi smo žrtvovali svoj život za umetnost!
-Šta se ti žrtvuješ, neko drugo ti plaća struju, telefon i hranu?!? Ti spavaš do podne i onda kao nešto pišeš.
-Nije "kao nešto pišem", stvarno pišem. Evo i ovaj naš razgovor će biti kratka priča. A struja mi ni ne treba, od telefona imam fobiju, i gladovanje je najbolji čistač organizma.
Nastavio je da odmahuje glavom u neverici. Mada, možda je bio u pravu. Svako da je neko od nas dvojice bio u krivu. Ili možda niko nije u pravu, verovatno bi budizam tako nešto ponudio kao rešenje. Dobri stari budizam, prihvata te onakvog kakav jesi, a ne ovi bankari, samo bi da im ceo dan nosiš neke džakove i kutije i lomiš kičmu za male pare. Ali, počinje proleće i nema razloga za brigu. Sve će biti u redu.
