To je bio jedan od onih snova, u kojima, kada se probudiš imaš osećaj da nešto nisi završio, da moraš da se što pre vratiš u san da bi to što bolje uradio. Buđenje predstavlja najgoru od svih opcija, jer jedino što si trebao, da završiš to što je bilo, nisi uradio. Budiš se poražen i obeshrabren, jer ako ni u snovima nisi uspeo da uradiš šta treba, kako onda da budeš dobar u stvarnosti koja je 100 puta teža.
Bio sam svega toga svestan u magnovenju (ova reč je vrlo sofisticirana i sigurno je nikad ne bih znao da nije Goblina. Inače pre nego što sam saznao šta tačno znači, bio sam ubeđen da je to neko malo mesto u Srbiji gde su Goblini doživeli prosvetljenje ili katarzu ili neku drugu divnu božansku stvar).
Uložio sam sav napor volje koji sam mogao da se što pre vratim u san. Samo je trebalo okrenuti jastuk i završiti san koji sanjam. Samo što nije bilo jastuka. Nisam bio u krevetu. Spavao sam na stolovima u Telekomu. Da, bila je pauza, i ja nisam mogao da odolim praznoj sobi za odmor i praznim stolovima. Naravno, rekao sam sebi “samo jedan minut”. A posle jednog minuta poželeo sam još jedan, a posle tog, naravno, još jedan i posle toga nisam više ništa posebno želeo, sve je bilo u redu, bar na neko vreme. Zadremao sam
Možda bih i mogao da nekako zaspim odmah da nije bilo tog iritatnog zvuka koji je trajao dugo i nikako nije hteo da prestane. Prvo mi se činilo da je kao neko šištanje, možda one stare lokomotive.
Onda sam postao svestan gde sam i šta se dešava, ali sam uporno odbijao da otvorim oči. Znao sam da svet koji me čeka na javi nikako ne može da bude bolji od snova. Čak ni od košmara. Svaki košmar ima kraj, java ne.
Dakle, sada sam bio siguran da neko cokće nad mojoj glavom. U tom zvuku već sam jasno razaznao prezir koji se sve više pretvarao u mržnju.
Morao sam da otvorim oči. Bila je to moja čarobna supervizorka nad mojoj glavom.
-Pa zar ovde da spavaš?
-?
-Spojio si dva stola i zaspao ovde gde neki ljudi jedu!
-Pa i ja jedem ovde, ako ćemo za pravo…
Naravno, mrzim kada ljudi kažu “ako ćemo za pravo”. Prvo, zvuči malo kretenski, drugo, ima puno tog nekog ja-sam-pravu-a-ti-nisi stava i treće šta to uopšte znači? “Ako ćemo za pravo”! A šta ako mi lepo nećemo za pravo, nego za krivo. No, nije ni bitno to sada, rekao sam to valjda zato što baš mrzim tu glupu konstrukciju reči, mada je to više bilo neko buncanje. Uglavnom sada više ništa nije bilo u redu, a ona je bila ta koja mi je oduzela moj mir. Sve je mirisalo na poraz.
Jasno je bilo da je i ona poražena. Već dugo je htela da me najuri, ali je procedura za otkaz u Telekomu bila toliko komplikovana i duga, da je odustala. Uostalom, plaćali su nas tako malo i držali na nekim fantomskim ugovorima da smo im se isplatili u svakom slučaju. Nije mogla da me trpi, ali joj je bilo još teže da pokreće pitanje mog otkaza. Ja, sa druge strane, mrzeo sam svoj posao, ali isto tako nisam mogao da dam otkaz, trebale su mi pare.
U šahu: pat.
Sela je na stolicu pored mene i pogledala me značajno. Mržnja se polako pretvarala u radoznalost. Verovatno je veoma zanimalo, bukvalno je fasciniralo kako crv kao ja uopšte može da postoji, kako može tako da se ponaša i zašto to radi. Bio sam srećan da je fasciniram, bar na neki način. Uostalom, ja sam imao skoro ista takva pitanja u vezi nje. Već vam je jasno da nismo bili u ljubavi.
Da je pušila(tad je još moglo da se puši unutra), sada bi upalila cigaretu, duboko uvukla dim u sebe, pogledala još jednom u mene, pa u prazan prostor i onda izbacila dim, prateći njegovu putanju. Često je imala taj ritual kad mora da se suoči sa mnom u duelu jedan na jedan. Ali nije pušila, a nisam ni ja, i nije bilo ničega što bi, na bilo koji način olakšalo ovu mučnu situaciju.
Najgore od svega je što mi se nekad ona dopala. Naime, kada sam počinjao da radim, ona je bila operater, i bila je prva osoba koja mi se stvarno dopala u Telekomu. Imala je te buljave, verne oči koje su prolazile duboko u mene, i činile da uzdrhtim iznutra. Poseća je na Irinu, a na mojoj estetskoj lestvici nema ništa iznad.
Malo smo razmenjivali poglede ali sam onda dopustio glavi da padne i bio sam opet u ležećoj poziciji. Na ta dva gola i prazna stola osećao sam se kao pred operaciju. Ali, ovde nije bilo doktora. Ili što je bilo još gore, nije bilo anestezije. Samo ja i ona. Čuo sam neke brze korake kako ulaze u prostoriju i verovatno zatečena situacijom, ta osoba je brže-bolje izašla.
Uvek sam se branio ćutanjem. Mislio sam da je to najbolja taktika. To sam radio i u vojsci. "You have a right to remain silent!", bila je rečenica koju smo svi čuli 1000 puta u američkim filmovima, i meni se vremenom dopala. Šta drugo može čovek nego da ućuti. Ali čak ni to nije pomagalo. U suštini, ništa nije moglo da pomogne.
Na neki način mi je bilo žao nje. Život bi joj bio lakši da nije mene koji sam joj stalno pravio probleme. Isto tako, žao mi je bilo i onog majmunolikog vodnika koga sam stalno nervirao u vojsci. Ali mnogo više od svih njih mi je bilo žao samoga sebe. Ja sam ipak bio ispod svih njih i morao sam da ih trpim isto kao i oni mene.
Dok sam tako ležao na stolu i gledao u plafon, postajalo mi je sve neudobnije. U trenutku sam se setio "Google", kako tamo imaju one super sobe za pauzu i razne terene za odbojku i golf i sve. Imali su i sobe za dremku.
Počeo sam:
-Znate, u Google-u...
-Nemoj, molim te da počinješ! Kada budeš vratio te stolove dođi kod mene u kancelariju.
Izašla je sporim koracima iz prostorije. U svakom udaru njenih štikla u pod čuo sam njeno očajničko razmišljanje šta da radi sa mnom. Znala je da ne može ništa. Možda počne da nekontrolisano viče i besni na mene još jedan put. Nije kao da će me to učiniti boljim operaterom, ali će bar pomoći njoj da izbaci svoje frustracije. A i to je nešto. Uzmi sve što ti život pruža, baš kao što kaže ona pesma. Ako je to neki nesrećnik koji se našao u pogrešno vreme u pogrešnom radnom okruženju, iskoristi nesrećnika kao što bi iskoristila neki džak koji možeš da udaraš do besvesti da si se našla u nekom skladištu. Posle svih tih udaraca, osećaš se bar malo bolje. Verovatno je tako razmišljala. Možda i nije puno razmišljala. Uvek me kopkalo šta drugi ljudi razmišljaju a istina je da oni to ne čini tako mnogo, ni blizu koliko ja i da se prosto prepuštaju situacijama i ponašaju spontano.
Ležao sam sa stolovima i gledao u plafon.
Šta sad?
-Ne hvala, neću, ja sam veganka.
-To je ono kad nećeš da jedeš meso?
-Ne, nije samo meso... O Bože, koliko je neukih ovde u Srbiji. Ne jedem ništa što je životinjskog porekla.
-Kakvog porekla?
-Ma nije ni bitno, uglavnom neću, ne jedem kačkavalj.
-Pa nisi mi baš jasna...
-Nisi ni ti meni jasan kad svako jutro jedeš slaninu i čvarke!
-Pa hrana na usta ulazi, uostalom kako znaš da svako jutro jedem slaninu? Nekad jedem i paštetu, nekad šunku... šta je tu problem? Pa ne mogu čaj da doručkujem. Šta ti jedeš za doručak?
-Pirinčane galete.
-Šta bre?
-E dečko, sve je u redu, samo ti krkaj tu slaninu, a mene sad ostavi na miru.
-Ma kažem ti nije slanina baš svako jutro, znaš kako kaže naš narod "bolje slaninica nego pica". Hehe... a tebe baš briga za naš narod i šta on ima da kaže, a? Ti si jedna od ovih evropskih, je l' tako? Vi ste posisali svu mudrost ovoga sveta...
-Važi, u pravu si, ja sam jedna od tih, sad me ostavi da čitam.
-A i ona je dobra, "fuck the nato, fuck the pizza, all we need is..."
-Znam, znam, gibanica, samo nam gibanica treba i sve će biti u redu. Jasno mi je šta hočeš da kažeš, sad si mi sve objasnio..
Vraća se čitanju i mumla sebi u bradu: Ništa nam drugo ne treba, samo nam masna gibanica fali...
-Ali do Beograda imamo još dva sata, zar ne bi bilo bolje da se družimo, da ostavimo malo nauku da se odmori, a ja eto možda i naučim nešto od tebe, da mi objasniš kakva si ti veganica i to sve.
Ona ćuti sad i čita. Posle par sekundi, ipak...
-Nije veganica nego veganka. Bože svašta pričaš stvarno, bolje bi bilo i tebi da pričitaš neku knjigu, nešto bi naučio.
-Eto, sad si i zla! Ma mani se knjiga, eto čovek hoće sa tobom malo da popriča, k'o da sam ne znam šta hteo. Ma je l' gledaš ti televiziju, ta tvoja Evropa bre počela da se raspada, bolje ti gledaj malo svoj narod, u se i u svoje kljuse... Evo Englezi odoše, teroristi ih ubijaju na svakom koraku. Što kod nas nema terorista?!? Znaš zašto nema?
-Verovatno jer jedemo puno slanine, pa smo mnogo pametni?
-Pa nego šta smo nego pametni, jesmo sad posrnuli malo u poslednjih dvaest godina, ali to je... A znaš zašto nema terorista i bombi? Zato što mi nikad nismo bili, bre, kolonijalisti i imperijalisti, i nismo, bre nikad hteli nešto što je tuđe.
Oboje ćute. Ona čita, on žvaće kačkavalj i zamišljeno gleda kroz prozor, ohrabren sopstvenim mislima. Onda se nagne i pogleda naslov knjige.
-Harukimuruki... A to je harikiri, ono kad se Japanci ubijaju... e baš lepe stvari ti čitaš, znao sam da je neka boleština, e znao sam da si takva, čim sam video tvoju crnu majcu i ta krvava slova na engleskom. E majke mi sam znao! A stvarno bi radije seo na bilo koje drugo mesto, nego sam zakasnio, a sve puno... Pa nećeš valjda da mi se ubiješ posle te knjige? Ma i ja bi se ubio kad bi morao da živim bez pečenja i šnicli za ručak. Pa šta bre vi za slavu jedete... a da, vi Evropljani ne slavite slavu...
Ona skida naočare, zatvara knjigu i hvata se za glavu.
-Hajde molim te prestani, molim te. Kao prvo, ovo nije harikiri, ovo je Haruki Murakami, japanski pisac, roman je "Norveška šuma". Kao drugo, ako nastaviš da me daviš, stvarno ću da se ubijem pre nego što dođemo do Beograda. Bože...
Besno vraća naočare, stavlja obe ruke na roman, vidno iznervirana odvraća pogled, i prazno gleda kroz prozor.
-Bože, pa Bože, a kladim se da nisi ni vernik. Samo mi, molim te, reci jesi ti jedna od onih agnostika ili ateista.
Sad ona diže pogled i njen pogleda kao da krije blagu zainteresovanost.
-Aha, aha, hehe, nisi to očekivala, da znam ko su agnostici. E baš je tako jednog sedela pored mene jedna pametnica kao ti, i pitam je ja koju slavu slavi, a ona meni kaže da je agnostik i da ne slavi slavu. Meni ovaj kačkavalj ovde stao, ovde! (diže glavu revoltirano i pokazuje na grlo). I pitam je ja, pa kako bre slavu da ne slaviš, a ona kaže pa tako lepo, ja sam agnostik, i još mi se smeje u lice, zamisli. Kaže mi to, valjda kako ona ni ne zna da li veruje ili tako nešto, uglavnom sva se hvalila kako ona nije zapravo ateista. Ajoj, šta će sve narod da izmisli da ne radi na njivi. Haha, i ja joj kažem, pa ako ti ne znaš ni da li veruješ ni ne, šta ti onda znaš? Znaš šta mi je rekla?
-Šta ti je rekla?
-Rekla mi da zna da sam ja kreten i da zna da bi bila srećnija kad bi umuknuo!
-Lepo ti je rekla, stvarno.
-Ma znam, ali...
-Aj sad me stvarno pusti malo da čitam, evo posle kad izadjemo na cigaretu, pričaćeš mi koga si još sve sretao u autobusu.
-Aaaaa, stvarno sam sreo znaš kakve sve čudake...
-Ali na pauzi.
-Pa nema više pauza do Beograda.
-Ajde molim te bar 5 minuta ćuti, 5 minuta da se odmorim od tebe!
On sad okreće glavu na drugu stranu, malo je razočaran, ali nema predaje...
-A kladim se da po ceo dan visiš na Fejsbuku, znači hoćeš da se družiš sa ljudima kad nisu stvarni, a ovde, pravi život bre, e to ne valja, eh...(sad već kao da priča samom sebi) Bože, pa Bože... sad znaš da zoveš Boga, a za slavu ne znaš da zoveš goste.
Ustaje i ide do vozača.
-Majstore, daj bre neku muziku da slušamo, k'o na sahrani smo.
-Sine, posle će pola autobusa da mi se buni jer neće narodnjake. Kako ja svima da udovoljim, aj mi reci.
-Pa narodnu, nego šta nego narodnu, neka Mozzarta sluša njegov narod, mi imamo Miroslava Ilića, pa i Cecu, šta fali Ceci, ja kad se setim kad sam bio na Ušću, e majstore, ne možeš da zamisliš koliko ljudi na sve strane, to bre cela Srbija došla da vidi čudo od žene...
-Dobro, dobro, evo puštam muziku, samo idi sedi sad na mesto, sine, aj molim te.
Vraća se na mesto, seda malo zadovoljniji, sa zvučnika kreće muzika.
Ona opet zatvara knjigu besno i gleda ga.
-To si ga sigurno ti nagovorio da pusti muziku, a? Sad ne mogu da čitam dok mi je ovaj zavija nad glavom da nije suzu pustio, dok je kiša pljuštala.
-Ako nećeš da čitaš taman da mi objasniš zašto ne jedeš kačkavalj. E a pazi, ovaj ti je domaći, majka napravi uvek za put, nema ti bolje hrane za autobus, moš ceo dan da ga jedeš.
Ona prevrće očima i odmahuje glavom za sebe, ali onda se smiri.
-Ne jedem ništa što dolazi od životinja, eto to ti je vegan.
-Šta ti imaš protiv životinja? Šta ti one smetaju?
-Ja veoma volim životinje i zato neću neko da ih ubija ili maltretira da bih ja imala šta da stavim na tanjir.
-Ništa što dolazi od životinja, ali sve dolazi od životinja, pa šta ti jedeš?!? Sem tih... kako si rekla, galeta?
-Pa ne dolazi sve od životinja, kukuruz, raž, voće, povrće, sve to ne dolazi od životinja, eto ti šta jedem.
-Raž, raž konji jedu, haha.
-Važi, čula sam sve te fore, jako je to smešno što razmišljaš isto kao što su i tvoji dedovi pre 200 godina.
-Ma ne, nego kako ću da razmišljam, molim te, nego kako ću nego kao svoji.
-Nema nikakvog napretka u tom razmišljanju, ne idete napred, ne idete u korak sa vremenom.
-Važi što vi idete u korak sa vremenom, sad vam pederi i lezbejke šetaju gradom!
-Dobro, neću o tome.
-Okej, okej, znači ništa što je životinjsko. A jaja?
Ona cokće, klima glavom.
-Ni jaja? Au...
-Ni jaja, ni sir, ni mleko, ni med.
Sad je gleda širom otvorenih očiju. I usta.
-Ni med?
-Ne, ni med.
-Pa što ne med?
-Pa i pčele su životinje.
-Ali med je najzdravija stvar na svetu, ja se ne sećam da sam se ikadzakašljao zato što stalno jedem med. Ma ne mogu da verujem, ni med... A mast na hleba?
Ona opet odmahuje glavom u neverici.
-A jabuku, jabuku jedeš?
-Da, naravno, jabuke da.
-Pa i jabuku boli kad je ti zagrizeš. Još ako je iseckaš na komadiće, pa je nabodeš viljuškom, misliš da ona ne pati.
-Ne, mislim da ne pati.
-E pa to ti misliš. Hoćeš jabuku da ti dam?
-Ne, hvala.
U tom trenutku autobus koči i skreće sa puta. Izbezumljeni pogledi, vrištanje i jauci uskoro zamenjuje apsolutna tišina.
On je kao i ostali potpuno deformisan i u magnovenju smrti, on vidi komadić svoga kačkavalja blizu svog smrvljenog lica i izusti svoje poslednje:
-Ali kačkavalj, domaći kačkavalj...
