dnevnik srpskog samoubice

Želeo bih prvo da zahvalim onima koji su mi dali podršku kada sam najavio svoj povratak na ovaj blog. Te reči puno znače nekom ko se diže od teškog nokauta koji mi je zadao sam život.

Jednog proleća kada se sve budilo i sav život slavio svoju pobedu nad zimom, ja sam tonuo sve dublje i dublje. Velika očekivanja i pogrešni potezi doveli su do niza poraza koji su me potpuno obeshrabrili. Nisam imao šta drugo nego da padnem.

Pad je bio dug i bolan. Nisam znao odakle je tačno došao udarac, pokušavao sam to da dokučim, ali sam onda shvatio da to nije bio jedan nego serija udaraca koji bi i diva oborio. Porazi su pljuštali sa svih strana i moj put je morao biti put ka dole. Pokušao sam odmah da se podignem i nastavim borbu, ali to su bili pokušaji koji su bili načinjeni kao u delirijumu i nisu mogli biti smatrani ozbilnji. Zvono se oglasilo i ja sam ostao dole. Publika se razišla noseći neke druge pobednike na ramenima.

Prolazilo je vreme a ja sam ležao i u meni je bilo sve manje snage i nade. Gužva i buka su nestali i ostao sam opet sam. Polako sam se privikao na svoj novi položaj i shvatio da ne mogu ništa učiniti. Svaki moj pokušaj je bio uzaludan. Svako jutro bilo je bolno zato što sam znao da mi ovaj život ne daje mnogo, a ne obećava skoro ništa. Samoubistvo je stalno visilo nada mnom, i to mi je izlgedalo kao jedino zrelo rešenje. Obzirom da je bila i usko vezana za glavnog junaka mog prvog romana, video sam u tome doslednost, čak i neku logiku.

Vreme ipak čini svoje i neka nova svetlost je ponovo počela da se probija i daje neku novu nadu. Osetio sam malo vetra na leđima i krenuo. Teško je, svaki put kao da krećem od nule, ali put do zvezda je dug i trnovit. Neću osustati, osećam da imam još puno toga da dam. Nisam siguran u kvalitet svojih reči, ali sam siguran da mogu da rastem. Pisanje mi je pomoglo da se provučem kroz neke od svojih najtežih faza i neću od njega odustati. Ne znam da li će vama značiti, ali meni je pomoglo da se spasem, kada se sve ustremilo protiv mene.

Nije bitno koliko puta padneš. To može biti i 1000 puta. Bitno je da ustaneš i 1001 put, da pokažeš da možeš da uradiš to još jednom, bez obzira na besmisao i lošu sreću.

Ustao sam i pogledao napred. Na polju se lenjo dizala magla i video sam da se sprema nova bitka. Pogledao sam još jednom u nebo i krenuo.

Nakon pola godine kreativne krize, autor ovoga bloga se polako vraća.

Ovaj blog sam počeo krajnje pompezno, ego-centrično i pretenciozno. Taj duh ga je pratio skoro sve vreme. Nekih tekstova me je čak i sramota. Mnogi su bili potpuno suludi. Da, bio sam buntovnik bez razloga. Da, stvarno sam se mačevao sa vetrenjačama. Ipak, sve to ne odričem, to je bio deo moga razvojnog puta kao pisca i kao osobe. Uostalom, uvek bih pre izabrao to kreativno ludilo nego sigurnost i toplinu nekog mediokritetskog života. Štaviše, put kojim se ređe ide nije bio stvar nekog izbora, to je bio vazduh koji dišem i jedino gde sam video sebe.

Sada se vraćam na ovo drago mesto. Ovoga puta krajnje operzno, čak stidljivo. Ne očekujem da ću svojim pisanjem učiniti onoliko koliko su meni otvorili nove horizonte pisci koje sam čitao i voleo. To bi bilo previše za sada, ali ako svojim pisanjem izmamim bar koji osmejak u hladnoj zimskoj noći, ili popunim jedno vrelo letnje popodne, onda je moja misija počela uspešno.

Dakle, vežite se, polećemo... Ovaj put vam ne obećavam put na mesec i u druge galaksije, ali ko zna, možda ovaj dvokrilac i izbegne sudbinu kamikaze koju mu naziv nameće i možda vas jednog dana ipak odnese na neko prijatno mesto.